Temom egzistencijalizma, gubljenja identita i samoobmane se bavilo mnogo umetnika svih tipova medija, no retko ko je bio uspešan poput Bergmana kada je reč o filmu. Do polovine šezdesetih godina Bergman je već prikazao svoje umeće kreiranja vizuelne poezije, ređajući neverovatne fotografije, no sa radikalnim filmom “Persona” postavlja novi nivo. Iza svake fotografije se nalazi sledeća, iza svakog lica se nalazi još jedno. Promena lica je toliko suptilna i brza, da ne možemo da se ne zapitamo; da li se radi o dve osobe ili ipak jednoj?
Smenjivanjem uznemirujućih scena na početku filma Bergman daje konfuznu ideju o priči pozorišne glumice – Elizabet koja tokom predstave odlučuje da zanemi. U procesu oporavka glumice, dodeljuje joj se medicinska sestra Alma sa kojom odlazi na letnjikovac na udaljenom ostrvu. Kako Elizabet ne govori, Alma je ta koja je nosilac monologa ovog filma.Preispitujući svoju egzisetnciju i percepciju postojanja Alma otkriva tajne i strahove svojoj pacijentkinji – Elizabet. Odnos ove dve žene dobija novi karakter, kada Alma počne da preuzima misli, reakcije, navike, pa i sam fizički izgled svoje pacijentkinje.
Skidanjem Alminog lažnog lica i stavljanjem novog lažnog lica Bergman na fantastičan način prožima motiv gubljenja identiteta i straha od prikazivanja svog pravog lica. Na samom kraju filma, jedna osoba napušta ostrvo – Alma kao Elizabet. Da li se sve vreme radi o jednoj osobi, gde je Alma samo spoljašnja projekcija neme Elizabet i njene problematične psihe ili se medicinska sestra intezivno poistovećuje sa životom svoje pacijentkinje – Bergman ostavlja vama na zaključak.
Bibi Anderson (Alma) i Liv Ulman (Elizabet), fantastične u svojim ulogama harmonično se uklapaju u Bergmanovu vizuelnu sonatu crno-belih fotografija.
PERSONA (1966.)
Ingmar Bergman
Drama/Triler
Ocena: 10/10
Autor recenzije: Isidora Bajandić
