Postoje filmovi koje i pored najbolje volje ne mogu da razumem. Ne mislim na njihovu radnju, već više na poentu i šta je to što je njime htelo da se kaže. Jedan od takvih je sad već dosta davno snimljen, a radi se o „Nožu“. O njemu razmišljam nakon što sam sad pre već mesec ili dva dana odgledao Ruskog konzula.
S obzirom na to da obe knjige po kojima su ova ostvarenja pravljena dolaze iz pera istog autora, pa je nekako i logično da mi je nakon „Konzula“ baš ovaj film pao napamet. Zašto? Pa tema koju obrađuje je ako ne ista, onda dosta slična.
A ona je, ah pa usudiću se da kažem u najmanju ruku pipava. Autor nas na samom početku vraća u jedno od strašnih vremena, kakav je II svetki rat bio, pogotovo na ovim prostorima. Jedan zločin donosi osvetu, koja povlači nesrećne posledice po sve one koji su na bilo koji način uključeni, a najviše na glavnog junaka priče. On je izgubljen baš između zločina i osvete i to je u stvari i glavni zaplet cele priče. Iliju Jugovića kako je ime junaka i tu njegovu „muku“ upečatljivo i sa dosta emocija prenosi Žarko Laušević. Ipak za razliku od „Ruskog konzula“ gde baš njegova rola nosi ceo film, ovde nije ostao sam. Svaki glumac je dao sve od sebe da svoj lik opravda i odbrani pred gledaocem, a posebno se izdvaja Aleksandar Berček. Slobodno mogu da kažem da je baš u ovom filmu možda ostvario jednu od najboljih uloga u svojoj bogatoj karijeri.
Da li su nam filmovi kao što je „Nož“ potrebni?
Dosta se dugo mučim sa ovim pitanjem jer odgovor na njega čini mi se nije jednostavan. Nisam siguran koliko su nam potrebni filmovi koji će nas podsećati na to ko je kome više zla naneo i ko je kome više kriv.
Čini mi se da je to samo diranje starih rana i nepuštanje da one skroz zarastu. A mislim da je vreme. Uporno vraćanje u prošlost samo ometa pogled u budućnost i pomirenje. Na kraju krajeva i shvatanju da smo svi koji smo imali sreću ili nesreću da se rodimo i provedemo vek na „brdovitom Balkanu“ kako je to pesnica jednom rekla, isti. Da delimo istu sudbinu, imamo iste želje, probleme i nadanja.
Ne znam, možda grešim.
Autor: Strahinja Grozdanić
Pratite nas i na društvenim mrežama – Facebook, Twitter, Instagram, Youtube.
