Predugo sad nisam pisao, pa recenzije su mi još uvek prejaka reč, jer me i dalje ponese kada gledam film, i ne mogu da budem objektivan kasnije u pisanju o njemu. A čini mi se da je upravo ta objektivnost važna da bi se recenzija valjano napisala.
Zato ja, a voleo bih i ti za kog se nadam da ćeš imati dovoljno strpljenja da pročitaš od početka do kraja ovaj tekst, shvatiš sve kao neki lični doživljaj jednog filma.
Moram da priznam da nisam odabrao baš najlakše ostvarenje o kom bih mogao da pišem. Zašto? Verovatno zbog toga što sam svestan kakva će osećanja da probudi kod svakog gledaoca, učinilo mi se da sam čuo „šmrckanje“ u sali dok sam gledao film, što je čini mi se i bila glavna zamisao kako pisca knjige po kojoj je film i urađen, tako i do samih njegovih autora.
Ipak ono što mi ne izlazi iz glave drugi dan od kada sam pogledao „Ruskog konzula“ je njegova poenta. Šta on želi da poruči nekom ko ga pogleda, pogotovo ako se uzme u obzir, a zaista sam pokušao to da ostavim po strani, ko je autor knjige, njegove ideje, razmišljanja, pa na kraju krajeva i prošlost? Ne kažem da to što je napisano i preneto na veliko platno nije istina, nemoj da me razumeš pogrešno, svestan sam a i mogu da kažem da dovoljno dobro poznajem istoriju da znam da jeste, ne uspevam da odgovorim na pitanje zašto se sad pojavio? I kako ga tumačiti?
Poenta filma je jasna. Probuditi emocije gledalaca na nesreću ljudi koji su živeli na Kosovu i podsetiti na vreme kada je sve počelo i zašto je danas tako kako jeste. Malo sam odužio sa uvodom, evo priznajem.
PROČITAJTE: TV premijera domaćeg filma “Ruski konzul”
Kakav je Ruski konzul film?
Sam film je po meni za mrvu predugačak i spor. Dobro razumem da je potrebno uvesti u priču i radnju ali čini mi se da je ona mogla da se razvija malo brže.
Na trenutke on zaista impresionira scenografijom koja dosta verno prenosi mesto radnje i epohu o kojoj govori i to mi se dopalo. Gluma sa druge strane baš i nije.
Sem maestralnog Žarka Lauševića, koji nosi celu priču sa likom Ljube Božovića odnosno Ruskog carskog konzula Ivana Stjepanoviča Jastrebova, a koga je pisac dosta vešto postavio na mesto na kom jeste, u vreme radnje filma, i koji poručuje Srbima da ne napuštaju svoja ognjišta, i postavlja se kao njihov zaštitnik, za koga se do kraja ne zna da li je zaista pomerio sa umom ili nije, ostalo je dosta mlako.
Igrom slučaja, ovo je poslednji Žarkov film i ostaće da nas podseća na to kakvog smo glumca i čoveka izgubili.
Iskreno ne znam da li je uopšte vredno da govorim o ostalim glumcima i rolama koje su napravili jer zaista ostaju u velikoj Lauševićevoj senci.
Ono što mi se jeste definitvno dopalo je kraj. Nisam siguran da se baš na taj način i knjiga završava, ali poslednja scena filma u kojoj se istovremeno prikazuju sahrane dvojice stradalih dečaka, jednog Srbina i jednog Albanca savršeno pokazuje celokupnu tragiku života.
Na kraju moram još jedanput da se vratim na pitanja koja sam više sam sebi postavio na samom početku, ali i dodam još jedno.
Da li će „Ruski konzul“ pomoći u tome da nam kao naciji bude više stalo? Ili samo „čeprka“ po starim i još nezaraslim ranama.
Možda možemo zajedno da odgovorimo na njih.
Pratite nas i na društvenim mrežama – Facebook, Twitter, Instagram, Youtube.
