Una mattina mi sono svegatio
O bella ciao, bella ciao, bella ciao..
Una mattina mi sono svegatio
E ho trovato l inavsor.
O partigano, porta via
O bella ciao, bella ciao, bella ciao…
O partigano, portami via
Che mi sento di morir…
Već nekoliko dana mi je melodija ove pesme u glavi. Pevušim je poluglasno. Razmišljam… Kada sam je prvi put čuo? Zašto je ne pevam glasno? Onda sam se setio. Nije verzija koju izvode “KUD Idijoti”. Već zato što je Boris Dvornik tako peva u filmu “Most”.
Od svih partizanskih filmova koje sam gledao ne samo jednom, a ne znam da sam neki preskočio, “Most” mi je među omiljenima.
Zašto?
Pa zato što je drugačiji. Nije otegnut kao što ponekad takvi filmovi umeju da budu. Sve se dešava brzo, zapleti su neočekivani i napeti. Kao u nekom vesternu na koji bi i sam Sergio Leone bio ponosan.
Likovi mi izgledaju kao da su dojahali sa Divljeg zapada u Bosanske planine i pridružili se borcima za slobodu. Bata Živojinović je netipičan i odskače od ostalih ostvarenja koje je pružio u mnogobrojnim filmovima ove tematike. Njegov obračun sa neprijateljem na kraju filma je kao u najboljem vesternu, a Bata je ravan Klint Istvudu i Gari Kuperu.
Još upečatljiviji je Boris Dvornik. Njegov Đuzepe Zavatoni, italijanski oficir koji shvata da je na pogrešnoj strani, usled čega postaje diverzant, je jedan od dva razloga zbog kojih mi je ovaj film toliko upečatljiv i zbog koga ga pamtim, uvek mu se vraćajući. Ne bih preskočio ni uloge koje su ostvarili Slobodan Cica Perović kao inženjer koji je rastrzan između dva zla, Jovan Janićijević i Relja Bašić kome bi na ulozi negativca pozavideli i najveći u tim rolama.
Drugi je muzika. Sama pesma “Bella ciao” је toliko dobro uklopljena u radnju da ne znam odakle je pomislio bih da je originalna iz filma. Zato će mi uvek asocijacija na nju biti to pevušenje Borisa Dvornika.
O bella ciao, o bella ciao..
O bella ciao, o bella ciao..
O bella ciao,ciao, ciao,ciao…
