Nedavno je festivalskim projekcijama film “Munje: opet” reditelja Raše Andrića završio svoju avanturu na velikom platnu, što je bio povod da iznesem svoje mišljenje i viđenje ovog dela. Pre nego što sam uopšte pogledao sam film, imao sam uverenje da Raša Andrić ne može snimiti loš film, a pogledan film mi je to uverenje još čvršće urezao u misli i filmski ukus. Naime, pre nego što sam prisustvovao projekciji, čuo sam mahom podeljena mišljenja, čak i bliža negativnim, o ovom ostvarenju, izazvana uglavom neprestajnim poređenjem sa prvim delom, koji je nastao krajem jednog jako turbulentnog perioda naše istorije i koji, kao takav, predstavlja svojevrsnu zaostavštinu generacije odrasle u teškim vremenima, generacije željne boljeg sutra. Iz tog razloga mnogi koji pripadaju ovim generacijama vide prvi deo kao deo svoje mladosti, svojih ideja, ukratko kao deo sebe, što je svakako stavilo dodatan pristisak na ovaj film.
Svi ti fazoni proizašli iz prvog dela koji su ušli u svakodnevnu kulturu izražavanja, Dule Savić sa svojim Jaguarom, zatim nenadmašni i neprežaljeni Glogi, po mom skromnom mišlenju, najbolji naš glumac još od generacije velikana poput Čkalje, Paje Vuisića, Bore Todorovića, Ljube Tadića… i jedan od ljudi za koje mi ostaje večiti žal što nisam imao prilike da ih upoznam. Elem, sve to je trebalo dostići.
Međutim, autorski tim je imao sjajnu ideju, napraviti svojevrsni omaž tom filmu, što se i vidi iz prvih scena novog filma, ali praviti jednu novu priču, priču koja će biti bliska sadašnjosti, nekim novim klincima, generaciji kojoj i sam pripadam i, ukoliko ovaj film posmatramo kao takav, onda možemo reći da je gotovo potpuno uspeo u svojoj misiji, mnogo mladog sveta je pogledalo ovaj film, ali mnogi i nisu, između ostalog i iz razloga što se malo izgubila ta kultura odlaska u bioskope kod nas, ali zar ima lepšeg mesta za uživanje u filmu od bioskopa? Mislim da će se mnogi istinski ljubitelji filma složiti sa mnom u ovoj konstataciji.
PROČITAJTE: Evo kako je Đuričko iz Amerike pozdravio publiku na premijeri MUNJE o5 (video)
Voleo bih da napomenem i da ovaj film dolazi nakon verovatno žanrovski najbolje Rašine režije do sada, režije filma “Leto kada sam naučila da letim”, rađenog po motivima istoimenog romana Jasminke Petrović, koji je uspeo da spoji i fenomenalan prolaz kod publike, ali i na festivalima. Naime. ovaj film je prema zvaničnim informacija, dostupnim na oficijalnom sajtu Filmskog centra Srbije, samo u srpskim bioskopima pogledalo 193 611 gledalaca, dakle nešto ispod 200 000. Elem, ukoliko bude bilo želje, pisaćemo i o ovom filmu, ali sada konačno pređimo na suštinu, recenziju filma “Munje: opet”.
Umesto uvodne špice, na početku filma stoji natpis „Za Glogija“, što je prema rečima reditelja, bila izričita želja autorske ekipe i jedan sjajan gest. Kod Popa i Mareta je sve ostalo po starom, ostali su pubertetlije zarobljene u telu odraslih ljudi, što Sergej i Boris dočaravaju na više nego zadovoljavajućem nivou. Tezgare kao muzičari po žurkama i tom prilikom saznaju da je Gojko postao muzički producent novokomponovane muzike i da organizuje godišnjicu mature, na koju pogađate koga jedino nije pozvao. Usput saznaju i da im je ukrao deo njihovog demo snimka koji su mu dali pre 20 godina i dao novoj zvezdi u nastajanju – Mili Sili (Miona Marković).
Ovde bih voleo da istaknem da je Miona, žargonski rečeno, prodrla u dušu trenutnih pevačkih zvezda, svakim pokretom, izrazom lica, svakom dekoracijom i odevnom kombinacijom odaje utisak kakav i treba u ovoj ulozi. Pun pogodak Mione i Raše. Doduše, nije nemoguće da njena pesma „Koliko si jak“, iako pravljena kao parodija na jeftinu popularnost i muziku, zaista postane deo repertoara splavova i diskoteka, nešto poput „Splavova“ i Borisa Milivojevića u Anđelima 3.
Dalje, kako saznaju za novu Sisinu izdaju, odlučuju da krenu za Beč. Istim autobusom kreće i ekipa mladih hemičara na Olimpijadu, što ovom filmu daje novu notu. Naime, ekipu čine 3 poptpuno različita karaktera, Tea (Ivana Zečević), Uki (Stojša Oljačić) i Ogi (Marko Pavlović). Uki je primer najboljeg đaka u generaciji, blago asocijalan, ali genije, gaji simpatije prema Tei, pa je i ta linija priče simpatična.
Ovde bih pohvalio i Ivanu Zečević, koja je u svakoj ulozi u potpunosti drugačija, a dodao bih i odlična, uvek je doživite na drugačiji način, bilo kao Mionu u „Kalkanskim krugovima“, bilo kao Petru u „Grupi“ ili ovde kao Teu, ali joj uvek verujete. Zaista jedna od glumica mlađe generacije koja najviše obećava.
PROČITAJTE: Raša Andrić: Nastavak filma “Munje” posvećen Nebojši Glogovcu!
Na putu za Beč je svoje mesto našla još i naša najveća živa komičarka Seka Sabljić koja tumači razrednu – Smilju Torturu. Mislim da njeno ime najbolje opisuje šta možete od nje očekivati u ovom filmu. U samom Beču dolazi do Gojkovog sukoba sa mafijom, koja mu otima klub koji drži, zatim potpune metamorfoze njegovog karaktera, nakon čega celo odeljenje staje na njegovu stranu i kreće u odbranu svog drugara, prilikom čega im se pridružuju razni zanimljivi likovi među kojima bih izdvojio Vladu Kovačevića koji tumači lik tipičnog klošarčića, momka sklonog porocima. Uglavnom ova zanimljiva plejada likova kreće u borbu za Gojka, ali i za pravdu, što je isprepletano mnoštvom komičnih scena…
Kraj filma je prilično bajkovit, što se meni i dopada, jer ovaj film zaslužuje takav rasplet. Takođe, kraj filma šalje i jednu moćnu poruku, koja je ovde nedvosmisleno istaknuta. Hemičari nakon osvojene Olimpijade dobijaju stipendije i ostaju u Beču, što je nažalost tužna sudbina naše države, da nam vrlo često mnogi od najboljih odlaze, što je svakako veliko pitanje za brigu, ali i za prevazilaženje.
Ono što bih još istakao u ovom filmu, su zanimljivi kadrovi početka i kraja filma koje oslikava devojčica koja sprejom označava početak i kraj filma.
Prokomentarisao bih i jednu zamerku koju su mnogi uputili ovom filmu, a to je, na momente i previše napadan product placement, odnosno plasiranje proizvoda. Zapravo, bez toga film verovatno ne bi ni bio snimljen, jer su to svakako bili sponzori filma, ali su, izuzev za Smoki, gde je urađena simpatična scena pri plasiranju, čiji su akteri Sergej i Stojša, gde Pop otima Smoki Ukiju koji ne želi da ga deli, sva ostala plasiranja bila prilično napadna, sa ostalim sponzorima prečesto u kadru, bez ikakvog opravdanog razloga za radnju filma.
Film, kao što sam već rekao, vredi pogledati i zbog Gojkove metamorfoze koju je Đuričko sjajno stilski uklopio, da ne bude ni prebrza, ni prespora, ni preuranjena, ni zakasnela, već sa pravom merom i u pravom trenutku. Takođe, Sergej i Boris jako lepo iznose ovaj film i bukvalno se ne bi reklo da su u bilo kom trenutku i izlazili iz kože Popa i Mareta.
Da zaključujem priču polako, ima ovaj film, kao što sam naveo, i određenih manjkavosti, ali je i više nego gledljiv, i na jedan način, svojstven modernoj generaciji i modernom vremenu zaključuje priču o Popu i Maretu. Tako da, ako ga posmatramo kao omaž prvom delu, gledano iz perspektive sadašnjosti, sve je to fino ukopljeno na jednom sasvim solidnom nivou. Mislim da je film završio i sa bioskopskim i sa festivalskim prikazivanjem, kao i da TV Prva poseduje prava na televizijsko prikazivanje ovog filma, tako da, ko nije pogledao ovaj film i želi da se opusti i prijatno ismeje, može da isprati kada će TV Prva objaviti termin prikazivanja, što će, siguran sam, sjajna ekipa sa ovog portala objaviti, kao uostalom i sve informacije vezane za domaće filmove i serije.
Autor: Darko Dumanović
Foto: Instagram / Munje Opet!
Pratite nas i na društvenim mrežama – Facebook, Twitter, Instagram, Youtube.