Šta ostane kada umre glumac?
Ostanu uloge koje je podelio u pozorištu, na filmu ili televiziji.
Ostane poneka fotografija i zaboravljeni intervju u novinama.
Na kraju ostanu priče kolega i prijatelja o glumcu.
O životu i radu Zorana Radmilovića se manje više sve zna. Priče o njegovom životu su ušle u urbanu legendu Beograda i ima ih zaista puno da bi ih prepričavao. Jedna od najprepičavanijih je ta da je imao običaj da mlade ljude uvodi bez karte na svoje predstave u Atelje 212.
Njegove uloge su sada kultne, počevši od urnebesnog “Kralja Ibija”,koliko bi samo bilo interesantno slušati šta bi danas Zoran govorio iz pozicije kralja, pa do setnog Čehovljevog “Ujka Vanje”.
U jednoj od takvih uloga, po kojoj ga danas najviše pamtimo, pokazao je svu svoju veličinu. Od neverovatnog osećaja za improvizaciju, do potpunog vladanja scenom. Reč je o delu Dušana Kovačevića “Radovan III.”. Po samom autorovom priznanju “Radovan” je pisan za Zorana, međutim predstava nije imala baš blistav početak. Danas zvuči gotovo neverovatno priča da se dugo mučio sa likom i da je posle svega desetak odigranih predstava čak hteo da odustane, kao i da je bilo priče da će biti skinuta sa reperotara.
Na sreću to se nije desilo i “Radovan III.” je odigran 299 puta. I svaki put bi bio drugačiji. Jubilarna tristota je odigrana posle Zoranovog odlaska i jedna je od najtužnijih predstava ikada odigranih na daskama koje život znače. Naime na scenu je bio postavljen televizor sa kojeg su prikazivane Zoranove replike, dok su ostali glumci oko njega izgovarali svoj tekst.
Ko je “Radovan III”?
Radovan je čovek daleko od svog zavičaja zatočen visoko u nebesima beogradskih solitera. Prerano penzionisan, on dane provodi čekajući seriju o Džordžu, jer od svih serija na malom ekranu TV prijemnika nju najbolje obožava. On ne čita novine zato što u njima stalno isto piše samo menjaju datum i voli TV dnevnik samo su mu glumci dosadni.
Sem toga sa Stanislavom, tastom, je u večitom ratu sa porodicom Vilotić jer je Marko Vilotić obeščastio njegovu stariju ćerku Georginu. Zbog njegovog bega u Ameriku, Georgina neudata ne sme da rodi i zbog toga je trudna pet godina.
Radovan ima još jednu ćerku, Katicu, koja vozi hladnjaču, koja je zbog toga muškobanjasta, uhvatila je sebe da zviždi za devojkama i u Kelnu bije kelnere.
Ima i ženu, Rumenku, koja je porodični kreator, pa je zbog toga Radovan najbolje obučen u celom soliteru, što je i normalno kada nosi treći rukav na sakou, a od kaputa mu je napravila pantalone. Umesto toga bolje bi joj bilo da im šije uniforme, jer kako će se u boju sa Vilotićima raspoznavati.
U tom boju najverniji saborac mu je upravo Stanislav, deka, koji voli da jede jabuke i kobasice, sve živo po kući pojede, i kome se jednom prilikom glava zaledila u frižideru, pa su ga deca zezala deda fleda, deda Somboled.
U takvom okruženju Radovan otaljava svoje dane, osećajući se kao najveći bednik, a uz to jadan, čemeran i upadljivo glup.
“Radovan III” i ja
Ne sećam se tačno kada sam otkrio “Radovana” ni koliko sam ga puta odgledao. Ponavljajući njegove rečenice osećao sam se duhovitijim, važnijim.
Koristio sam svaku priliku da izgovorim neki deo.
Tako sam na jednom času geografije na pitanje profesora o rudnom blagu naše zemlje odgovorio da je “moj predlog da rudnike ne kopamo u dubinu, nego dužinu, pa kad ništa ne nađemo kao što nikada ništa nećemo ni naći, napravimo metro, a u istom trošku i kanalizaciju”, svi su me gledali poprilično zbunjeno. Svi sem jednog smeđeg dečaka iz poslednje klupe koji je znao o čemu govorim, pa je smejući se završio ispod te klupe. Kada se pribrao, kroz osmeh smo obojica shvatili da je to početak jednog prijateljstva. Koje traje i danas, dugo pošto smo izašli iz školskih klupa.
Zato ću Zoranu Radmiloviću i „Radovanu“ uvek biti zahvalan na tome što je u velikoj meri uticao na stvaranju ličnosti kakva sam danas i što zahvaljući njemu danas imam prijatelja bez koga ne bih mogao da zamislim svoje dane.
Na kraju koliko god nam bio smešan, “Radovan III” je ozbiljna kritika društva u kome i danas živimo. Čini mi se da skoro ništa nije promenilo od kada je prvi put odigran.
Danas je čak više nego ikad običan čovek marginalizovan, neprimetan za svakog ko mimo njegove volje odlučuje o njegovoj sudbini. Zato mi se i čini da smo svi mi pomalo Radovan.
Pratite nas i na društvenim mrežama – Facebook, Twitter, Instagram, Youtube.
