Da bih počeo priču o ovom filmu morao sam dobro da se spremim. Psihički i emotivno. Jer ovo nije običan film.
Mislim da nikada do sada nisam osetio toliko pomešanih osećanja kao posle gledanja ovog neverovatnog ostvarenja.
Zašto?
Zato što do sada nisam odgledao potresniji i dostojanstveniji film snimljen na jeziku koji svi na ovim prostorima razumemo bez obzira kako ga nazivali.
Od početka do kraja ovaj igrano-dokumentarni film u sebi nosi jezu koja me ni posle nekoliko dana ne prolazi.
Nikako mi ne prijaju i izbegavam da gledam filmove slične tematike ali ovo ostvarenje sam pogledao u dahu i dugo posle toga nisam mogao da zaspim.
Razmišljao sam, ustvari i dalje mi je ta misao u glavi, zašto je teško biti čovek među ljudima?
A Diana Budisavljević je bila upravo to. U jedno od nacrnjih doba po čovečanstvo kada je život malo značio ova do skoro pomalo zaboravljena heroina II svetskog rata je iz logora širom tada Nezavisne Države Hrvatske spasila preko 12000 dece.
I ovo je film o njenom životu.
Posebno su potresni dokumentarni detalji sa svedočanstvima “Dianine dece” kako su kasnije nazvana sva deca koju su zahvaljujući Diani ispričali svoju priču.
Film je urađen u crno-beloj tehnologiji što potpuno dočarava celokupnu atmosferu. Sem glavne glumice Alme Price koja je iznela najveći teret i ostale uloge su odlično podeljene i odigrane a mogu izdvojiti ostvarenja Mirjane Karanović i Tihomira Stanića.
To što je “Dnevnik Diane Budisavljević” prikazan istog dana, skoro i u isto vreme na RTS-u i HRT-u može da bude dobar početak prevazilaženja podela koje vladaju među nama, a kao uzor može i treba da nam bude život i delo Dijane Budisavljević.
