Oktobar 1996: Niko ne gleda RTS na satelitu jer je to sasvim sigurno najdosadnija i najodvratnije dizajnirana televizija na svetu.
Na moru mi je bilo super-divno. Kupanje, sunce, nerad i sl. aktivnosti bile su upražnjavane maksimalno, ali za potpuni ugođaj tu je bio i jedan mali tehnološki set od nekoliko mašina koje su mi, međusobno povezane, pružale zadovoljstvo u gledanju televizije. Bio sam svestan toga da je buljenje u ekran na moru moronska ideja, ali je izazov bio preveliki. Da stvar bude još gora, najatraktivniji deo celog sistema je bio džinovski satelitski diš sa motorom, kojim se moglo upravljati prstima iz veoma, veoma, udobne pozicije.
Na meniju je bilo svega i svačega: desetak italijanskih, dva naša, dosta engleskih, na stotine nemačkih kanala, pa CNN, Bliski Istok, Azija, Mađari, Poljaci i još razna ludila. Ja sam, ipak, odmah odsurfovao do Berluskonija i momentalno naišao na neki atraktivni kviz u kojem trista razlaurenih žena bira najzgodnijeg muškarca, sve sa polugolim hostesama, debelim voditeljem i bazenom. No, ta zabava me je držala veoma kratko, jer sam vrlo brzo kod Nemaca locirao fudbal. Igrala se neka kvalitetna utakmica druge Bundes lige. Njihovi voditelji su zaista nesnosni pa nisam mogao duže od dvadeset minuta da izdržim agresora kako se na mene izdire svaki put kad Majnc priđe golu Švarchofena, te sam pobegao kod saveznika koji je bio uzbuđen pošto je u tom trenutku predsednik Klinton ljubio neku malu decu i svima nama mahao. Nešto kasnije, CNN je više vremena posvetio i uraganu Fren koji se približavao obali Floride. To je bio potpuno fenomenalan program jer se sastojao od gomile snimaka s lica mesta, statističkih podataka, najnovijih meteoroloških prognoza, arhivskih priloga i stručnih komentara. Sve je bilo strahovito uzbudljivo, skoro kao na filmu, tako da sam se i ja na kraju zabrinuo za sudbinu Floriđana. Fren je na kraju promašio, ali CNN je već za sledeću nedelju najavio nastavak drame: Kaliforniji se približavao Eduardo.
Na žalost, moj satelit nje posedovao i dekoder koji bi mi omogućio da uđem i u sve one skremblovane kanale, ali je možda tako i bolje. U suprotnom bih se verovatno prilepio za neki filmski kanal što zaista ne bi imalo nikakvog smisla. S druge strane, bio sam uskraćen za engleski fudbal koji je definitivno najuzbudljivija stvar koja postoji u sportu uopšte. Zato sam se zarekao da na moru nikako neću da gledam fudbal i da ću da se posvetim pravom treš-surfingu. U tu čast, otišao sam pravo na Galavision. Tu sam shvatio da nismo najgori, jer u meksičkim šou-programima koje su, recimo, ekvivalent našeg „Leta na Adi”, sisate pevačice sa mikrofonom ulaze u publiku, sedaju muškarcima u krilo, oblizuju se, privijaju uz male Meksikance koji su u transu i sve tako. Posle su izvlačili nekakve nagrade i srećni dobitnici su se međusobno ljubili, ali ja sam u tom trenutku već bio na nekoj tursko-arapskoj poziciji. Tamo je spektakularno: sinhronizovani kung-fu filmovi, turske sapunske opere, John Wayne koji ulazi u salun i kaže „Bujrum”, hodže, turbo folk, reklame za ratluk, egipatska košarka, izbor za najlepše brkove, festivali zabavne muzike i svašta još. Najbolje su upravo te sapunske opere koje su produkcijski na orptilike deset puta nižem nivou od „Divlje ruže”, ali imaju više epizoda i delimično su humorističke i toplo ih preporučujem Trećem kanalu.
Aleksandar Dunić: Nije lako biti visok, lep i plav (1996)
Hrvati su, takođe, potpuno odlepili. Njihov satelitski program se sastoji isključivo od starih ratnih hronika, političkih okruglih stolova, etno-festivala na kojima se svira isključivo na hrvatskim instrumentima i ponovo malo ratnih hronika. Na sreću, to verovatno niko ne gleda, a još manje ljudi gleda RTS na satelitu jer je u pitanju sasvim sigurno najdosadnija i najodvratnije dizajnirana televizija na svetu. Mada, jednog trenutka sam naleteo na novi Ninov spot gde je on kao James Bond. Vredelo je pažnje.
Svojim supersenzorima otkrio sam da se nešto kuva na Eurosportu. Sledećih stotinak minuta sam gledao utakmicu Barselona – Atletiko. Kad se završi emitovanje na tom kanalu, oko pola dva istu frekvenciju zauzme izvesni Quantum kanal. To je program koji se bavi prezentacijom raznih proizvoda kao što su turbo fen za kosu, kuhinjska seckalica koja obavlja hiljadu operacija, hiperpraktični komplet za obavljanje molersko-farbarskih radova i još mnogo toga. Najviše ipak ima, raznih sprava za rekreaciju po ugledu na nikad prevaziđeni stomak-eliminator.
Gordan Kičić: Šišaju ga reditelji (2002)
Tu ima za svakog ponešto, ali se meni najviše svideo uređaj koji čoveku omogućuje da se u sopstvenoj kući šeta po pokretnoj traci sa specijalnim rukohvatima, tako da potpuno simulira hodanje. Ta sprava košta 700 DEM i uz nju se dobija gratis vokmen, mada mi nije bilo jasno šta će nekom vokmen kad hoda po sopstvenoj sobi. Usput su me razni doktori sa ekrana ubeđivali kako je ta sprava revolucionarna stvar i kako je to mnogo bolje nego da hodaš ulicama jer nema zagađenja, a i ništa ne može da te zgazi.
Korisnici sprave su, pak, tvrdili kako je u porodici mnogo harizmatičnija atmosfera otkako je mala stazica ušetala u njihov dom, a jedna domaćica je čak priznala kako je smršala četiri kile za samo sedam dana. Hodajući.
Tu sam se već ozbiljno umorio. Sve mi je bilo strahovito dosadno (osim fudbala) i poželeo sam, makar na trenutak, da vidim „Bebeviziju” ili „Minimaksoviziju” ili nešto iz tog žanra. Jednog momenta sam shvatio da mi je pristupačna i crnogorska televizija, ali sam samo uspeo da saznam da će na izborima nastupiti i nešto što se zove Demokratska stranka komunista. Ta novost me je baš obradovala, te sam na kraju ipak zadovoljan sišao sa svoje daske i zamišljeno uperio pogled ka pučini. U daljini, more se mreškalo. Šta li je danas hit dana na SOS kanalu?
Tekst originalno napisao: Miško Bilbija
Naslovna slika: kombinacija slike sa sajta pixabay.com i delića časopisa „XZ Zabava”.
(„XZ zabava”, oktobar 1996.)
Pratite nas i na društvenim mrežama – Facebook, Twitter, Instagram, Youtube.
