Aleksandar Dunić: Nije lako biti visok, lep i plav (1996)

Septembar 1996: Glumac „Teatra T” Aleksandar Dunić voli razgovore koji ga nečemu mogu naučiti, voli da bude sa ljudima koji su po njegovom ukusu, ponekad izgovara Dučićev stih: „Sve što ljubimo stvorili smo sami”, već dugo misli da Bog spava u pozorištu, a tu gde Bog obitava i on se najsigurnije oseća. I naravno, on voli da glumi. Pamtimo ga po ulozi Gorana Popca u seriji „Srećni ljudi”, a u predstojećoj beogradskoj pozorišnoj sezoni gledaćemo ga u predstavama „Alan Ford”, „Briljantin” (Teatar T), „Maska”, „Don Žuan”, „Poslednja bitka kneginje Milice” (Narodno pozorište).

Nerado odgovara na pitanja koja dotiču njegov emotivan život. Ipak…

Povezane vesti

JUNACI NAŠEG DOBA – snimanje druge sezone kreće na jesen

Kada je o meni reč, ljubav pretpostavljam zaljubljenosti.

Zaljubljenost mi se čini kao posebno psihološko stanje bez velike kritičnosti prema drugoj osobi, kao egzaltacija duha i tela u čemu uvek participira strast. A ljubav je, mislim, realnije, trezvenije osećanje koje dopire i do svesti, da bi opstalo, traži davanje.

Pošto smo kod davanja, da li spadaš među glumce koji rado daju intervjue i jesi li zažalio zbog nekog pojavljivanja u medijima?

Sve dok ne postanem Robert de Niro, davaću intervjue. Šalu na stranu, ja ne znam šta je sve objavljeno o meni, ali sam uglavnom svoje veće intervjue pročitao i sve je to bilo u granicama korektnog. Sa novinarima, do sada, nisam imao problema, pa čak ni kad su „izvlačili” iz konteksta.

Šta pratiš od radijskog i TV programa, koje novine čitaš?

Radio ne slušam, čitam „Politiku”, a kada je o televiziji reč, kao manijak vrtim sve kanale, dok ne nađem ono što me zanima.

Jesi li svojevremeno čitao tinejdžerske časopise i šta misliš da čitaoce ovog uzrasta može da zanima?

Između mladih ljudi i odraslih nema neke razlike u znatiželji, s tim što bi među tinejdžerima valjalo izbeći filozofske rasprave. Ja sam nekada čitao „ITD” i tada me je, sećam se, najviše zanimalo… erotsko štivo.

Povodom izlaska prvog broja, redakcija „Frke” ti je dodelila nagradu za životno delo. Obrazloženje: nagrađen si za najžešćeg bežača u istoriji školstva. Hoćeš li primiti nagradu, koju možda nisi zaslužio?

Da je nagrada na nivou jednog razreda, zaslužio bih je potpuno (mislim na svoj četvrti gimnazije). Ja jesam, na primer, iz straha od pismenog bežao, ali, da se razumemo, bežao sam kulturno. Kada pobegnem ja odgledam film ili pozorišnu predstavu. Izgleda da sam još tada anticipirao svoja buduća bežanja u bioskope i pozorišta, nisam išao da igram flipere.

Ljubav zbog zaljubljenosti. Bežao iz škole zbog „pismenog”. Voleo bi da glumi Nik Slotera. Moje lice je stvoreno za pozitivce.

„Srećni ljudi” su završeni. Da li bi igrao u nekoj budućoj seriji ovoga tipa, i koga bi najradije tumačio u aktuelnim stranim serijama?

Pa, Nika Slotera! Moje lice poštenjačine odgovara strani zakona. Bilo bi mi, doduše, izazovno da igram i kriminalca, ali bi me tada scenaristi izbacili posle jedne epizode, a ja hoću da igram u trista! Što se našeg programa tiče, sada bi mi bila interesantna neka realistična serija o savremenom kriminalu, sa likovima definisanim po uzoru na američke filmove „good guys & bad guys”. Znam da je teško biti heroj svakom trenutku svog života, ali u presudnim trenucima pravi pozitivsi se odvajaju. I kod nas takvih likova ima mnogo više nego što mislimo, ali im nije dat adekvatan medijski prostor. Takođe, pošto život ima mnogo priča i poglavlja, zanimljive bi me bile teme i oni igrani programi koji bi pkazali ne tako malu populaciju koja je zastupljena samo po „Regionima” i „Srbiji danas”.

Prema temama si se odredio, a sada izaberi koga bi od pisaca, reditelja, naučnika, istorijskih likova, aktuelnih političara, novinara – tumačio.

Uh, glumio bih: pisca – Dostojevskog, reditelja – Kusturicu, naučnika – Frojda, istorijski lik – Čerčila, aktuelnog političara – Helmuta Kola, novinara – Rašu Popova.

Tvoja omiljena replika je?