Januar 1997: Branka Katić, beogradska glumica mlađe generacije, već je svrstana u red najvećih jugoslovenskih glumica svih vremena. Specifičan spoj deteta i žene, ona pleni pažnju čaršije ne samo brojem i kvalitetom filmskih i pozorišnih uloga nego i višegodišnjom vezom s vaterpolistom Igorom Milanovićem. I pored ogromne popularnosti ona je svesna da slava ima lice i naličje pa joj je najvažnije da izgradi blagost prema ljudima, slobodu u sebi i oko sebe.
Kad se setiš svog tinejdž doba i uporediš ga sa ovim vremenom danas, koje su najznačajnije razlike?
Čini mi se da je danas jako teška situacija za mlade. I ja sam svoje tinejdž godine doživela u sličnom periodu. Ne moram ništa da izmišljam, dovoljno je da pogledam sedam-osam godina unazad – i to je to. Mladima nije lako. Ni njihovi roditelji, a kamoli mladi, nemaju novca, ne mogu da putuju. Svuda su potrebne vize. Ali ima nade. Narod se budi. Brine me jedino onaj deo mladih koji se domogao oružja i koji se služi nasiljem. Oni koji olako potežu oružje, kojima je krađa izvor prihoda, na debeloj su stranputici. Znači, velike razlike nema. Baš kao i meni i mladima danas je moguće jedino da izgrade sopstveni svemir: oforme krug najbližih prijatelja, čitaju knjige, odlaze u bioskope i pozorišta. Knjige su itekako prozor u svet. Možeš da otputuješ negde druge ne napuštajući sobu, upoznaš drugačiji način života i ljude. Sve što mi se lepo desilo baš zbog ovog u čemu smo živeli nije me radovalo koliko je moglo. Osim u duhovnom smislu nisam puno profitirala. Bila sam nesrećna što se sto ili dvesta kilometara dalje, ljudi ubijaju. To mi nekako nije dalo da se opustim i uživam u popularnosti i nagradama koje sam stekla. Ipak, volim svoj tinejdžerski period. U srednjoj školi imali su razumevanja za moje odsustvovanje zbog članstva u omladinskoj dramskoj grupi Radio Beograda. Bila sam, čini mi se „glavna” u odeljenju. Više me je interesovalo od glume da izlazim i ludiram se. Na Kalemegdanu sam „visila” na mini-golfu i u diskotekama. Aktuelan je bio „Pevac” i tek otvoren „Papagaj”. Stalno sam išla u bioskop i pozorište. Redovno sam išla na „Akademiju”. Bar dve bore na mom licu tamo su zarađene. Sve sam to, međutim, iživela. Danas me ne privlače mesta gde se ljudi guraju, gde ne čujem sagovornika i gde je sve puno dima.
TV Politika – 30 godina: Uvod u blagi uspon (1990-1992.)
Dvojnost čovekove ličnosti, dete koje posmatra iz spoljašnje ljušture, svojstvena je i tebi. Koja je od tvoje dve ličnosti ona prava?
Mislim da ću celog života ostati derle. To sam ja, takva sam. Nema potrebe da to gušim u sebi. Da pravim od sebe nešto što nisam. Tek u predstavi „Trinidad”, zaključila sam da mogu da izgledam i mislim kao žena. Da bih doživela to osećanje u potpunosti sam odgledala sve filmove Rite Hejvort i Merlin Monro. Zdravo je i normalno da učiš od velikih glumaca. Tako sam i ja otkrila svoju ženstvenost, svoju senzualnost. I to je nešto u čemu uživam baš kao i u tome da budem derle. I to sam ja. Ali ovaj život, ovaj grad, ne daju mi motiva da stavljam kilogram šminke dnevno, da idem na štiklama kroz grad i zemlju u kojoj, metaforično, sve ulice još nisu asfaltirane. Privatno, volim da sam dečački obučena a i celo moje ponašanje je po malo takvo – muškobanjasto. Ali kad sam spremala ulogu Katice u „Radovanu III”, videla sam da nisam dovoljno muškobanjasta, da ima još koliko da se radi na tome.
Koji je najbolji film koji si dosad snimila?
Snimila sam više od deset filmova, ali samo dva dobra – „Mi nismo anđeli” i „Ubistvo s predumišljajem”. Tako je i u životu. Moraš puno da radiš da bi se ponekad desila neka „hemija”, nešto pozitivno. Mislim da je najgore kad se vidi da glumac – glumi! Ja ne glumim! Kad se ponašaš prirodno i normalno odigraš svoj glumački zadatak, to je presudno da budeš prihvaćen. Shvatila sam da je ono što se ljudima kod mene sviđa onaj deo mog bića koga ja više nisam svesna. To je deo mog šarma koji drugima izgleda specifično. Ipak, svaki dan čovek uči. To je i deo glumačke profesije – stalno usavršavanje.
Branka Katić prilikom fotografisanja za „Super tin” 1997. godine
Aleksandar Dunić: Nije lako biti visok, lep i plav (1996)
Protekla godina donela ti je brojne nagrade stručnih žirija i publike za ulogu u filmu „Ubistvo s predumišljajem” Gorčina Stojanovića. To je i jedna od prvih ozbiljnijih uloga koju si dobila! Kako ti gledaš na uspeh tog projekta?
Moguće je i da je sve to ispalo dobro jer sam još 1987. godine pročitala celokupni dotadašnji Selenićev opus. Bio je to period u kome sam na snimanju ekranizacije Borisa Godunova kod Andžeja Želavskog, kao nepoznata glumica, slomila nogu. Nisu mi platili ni dan snimanja a odštetu nisu ni pomenuli. Ali ja sam ležanje u krevetu iskoristila da pročitam sve Selenićeve knjige. Tom prilikom, počela sam da pravim i famozne autiće od plastelina i otkrila tak svoj talenat ka dekorativnom.
Takođe, krajem 1994. osetila sam stvaralački i lični zamor situacijom u kojoj se nalazim i odlučila da odem u Španiju na godinu dana. Da, s Igorom. Roditelji i prijatelji – u panici. Ali, rezonovala sam: ako to upropasti karijeru, kakva je to onda karijera? Ubrzo sam shvatila da mi bavljenje glumom nedostaje. Onda me je i Gorčin pozvao.
Mnoge intrigira kad ćeš se udati za Igora? Da li razmišljaš o udaji?
Nisam od onih klasičnih udavača koje udaju poistovećuju sa srećom. Sreća je divno ali ne i trajno osećanje. Treba uživati u trenutku. Sreću ne doživljavam samo preko ljudi koje volim nego i preko prirode i njene moćne lepote koju, nažalost, pokušavamo da uništimo. Čovek bi stalno trebalo da se trudi da bude bolji. Ne u odnosu na druge već i u odnosu na samog sebe. I to u hrišćanskom, našem, pravoslavnom smislu. Svi se mi rađamo ali, da li ćemo postati ljudi? Znači i udaja, kad postane najdublja potreba, desiće se. I čuće se. Da pravim gunguli, snimam video-kasete – neću. Ja sam individualista i pored ogromne ljubavi prema Igoru. Nisam, kažem, klasična udavača. Slobodno idem kroz život. To mi je najvažnije.
Razgovor vodio: Milorad Pavlović
Fotografiju na sredini teksta zabeležila: Maya
Naslovna slika je kobinacija navedene jedne slike iz „Super tina” i sajta pixabay.com koje su spojene u programu PhotoScape X Pro.
Pratite nas i na društvenim mrežama – Facebook, Twitter, Instagram, Youtube.
(„Super tin”, 31. januar 1997.)
