Dugo vremena već kasnim sa gledanjem novih domaćih filmova. Otud i ove, pa usudiću se da ih nazovem recenzije, sve ređe i kasnije pišem. Ako me pitaš zašto, nateraćeš me da se duboko zamislim pre nego što budem umeo da odgovorim. Jer od kada znam za sebe volim da gledam domaće filmove. Znao sam da pamtim replike napamet. Toliko da me u pola noći neko probudi izdeklamovao bih bez zastajkivanja. Međutim nešto se promenilo. Iskreno, ne znam šta? Filmovi ili ja. Nešto od ta dva. Počinjem sve češće da teram sebe da pogledam nešto novo. Poneki put pogrešim, nije me sramota to da priznam, a poneki put nemam pojma zašto sam nešto odgledao.
To me naposletku i dovodi do razloga zašto sve ovo pišem. „Nečistu krv, greh predaka“ sam odgledao na silu. Prva misao koja mi se javila po završetku filma je šta bi veliki Bora Stanković rekao da je sa mnom pogledao svoje delo na velikom platnu? Da li bi bio zadovoljan? Ili mu se ne bi dopalo? Ako bi kojim slučajem za stolom neke Skaradarlijske kafane mene upitao za mišljenje, ne bih znao kako da mu odgovorim.
Zašto?
Uf, opet teško pitanje. Ponovo me tera na razmišljanje. Jer poznato mi je kako je ovaj film uopšte nastao. Scenario za ovo ostvarenje je napisao Vojislav Nadović, da bi ga posle 50 godina u prašini negde u radio Beogradu potpuno zaboravljenog pronašao Milutin Petrović. On ga je sa Milenom Marković doradio, te je zahvaljujući njihovoj upornosti pred nama jedno remek delo već pomenutog Bore Stankovića. On i dalje sedi i gleda me za stolom očekujući odgovor.
A ja i dalje eto ne znam načisto šta da mu odgovorim. Sa jedne strane prijatna je promena teme i vraćanja u neka davna zaboravljena vremena. Pogotovo što je danas sve popularnije vraćanja u neka vremena koja bi trebalo zaboraviti. Zato baš ovakvi filmovi fale.
Sa druge strane ipak, ovakva nova istorijska ostvarenja se kao po pravilu vraćaju u samo dve epohe naše istorije. Jedna su tridesete godine, koje se prikazuju romantično, a druga je epoha Osmanijskog carstva i života u Vranju ili Nišu.
Cenim svog sagovornika za stolom, volim njegova dela, čak sam i ovo pročitao. Neću pisati o saržaju, ne bi li tako baš previše uticao na utisak koji će film ili knjiga ostaviti na nekoga ko pročita ovih nekoliko redova.
Ako bih se ipak usudio da pišem o glumi i glumcima u filmu, tu nema ništa što već puno puta nije viđeno. Dopalo mi se što je puno mladih glumaca, od kojih su neki i dobri, kojima će ovo svakako biti podstrek za dalje.
Boru polako izdaje strpljnje jer je do sada već primetio da odugovlačim sa odgovorom i pokušavam da razgovor skrenem na drugu stranu. Ne vredi. Uporan je. Ne znam Boro moj dobri. Na mene iskreno rečeno nije otavio neki previše jak utisak. To nikako ne znači da film ne treba pogledati, ako ni zbog čega drugog, makar zato da bi se podsetilo na jedan deo naše istorije.
