Od kako je pokupio dve nagrade na prestižnom filmskom festivalu u Lokarnu, nagradu Zeleni leopard, nagradu koja se dodeljuje filmu sa najupečatljivijom porukom, kao i nagradu prestižnog magazina Varajeti, koja se smatra svojevrsnom nagradom publike navedenog filmskog festivala, javnost se poprilično zainteresovala za najnoviji rediteljski poduhvat Dragana Bjelogrlića, ostvarenje „Čuvari formule“.
Film “Čuvari formule” govori o manje-više poznatom akcidentu u Naučnom institutu Vinča iz 1958. godine, kada je grupa mladih srpskih naučnika prilikom rada na izradi jugoslovenske atomske bombe spletom okolnosti bila izložena smrtonosnoj dozi zračenja. Državna bezbednost ih je nakon toga transportovala u pariski institut Kiri, gde je izvršeno njihovo lečenje. Tom prilikom je, po prvi put, izvedena, tada vrlo komplikovana i nepredvidiva operacija transplantacije koštane srži, koja je vremenom postala jedna od najvažnijih tekovina medicine i uz pomoć koje je do danas spaseno više od milion života, što definitivno predstavlja vrlo zaslužnu i inspirativnu temu koja zaslužuje da bude zapamćena, odnosno ekranizovana. Predložak za scenario predstavlja knjiga „Slučaj Vinča“, renomiranog profesora Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Gorana Milašinovića, dok sam scenario potpisuje Vuk Ršumović.
PROČITAJTE: ČUVARI FORMULE: Novi film Dragana Bjelogrlića grabi međunarodnu slavu
Radnja filma počinje scenom transporta grupe naučnika predvođene njihovim mentorom i pionirom nuklearne fizike u Srbiji, Dragoslavom Popovićem (Raša Bukvić) u institut Kiri. Reditelj Bjelogrlić se opredelio da u epicentru zbivanja filma pratimo sam boravak i proces lečenja naučnika u Parizu, dok se kroz flashbackove upoznajemo sa protagonistima i samim trenutkom akcidenta, kao i uzrocima koji su do njega doveli. Ovakav pristup zahteva izrazitu opreznost prilikom montaže, kako bi gledaocima bio isporučen kompaktan materijal, kako bi se mogli upoznati sa glavnim crtama karaktera protagonista ovog ostvarenja i da bi, žargonski rečeno, gledaoci mogli da sažive sa junacima, pri čemu će razumeti neke uzroke i povode koji su doveli do glavnog zapleta ovog ostvarenja. Empatija predstavlja glavni motiv ovog filma. To je ovde vrlo profesionalno izvedeno, vidi se da je zaista film rađen sa jasnom idejom i na jedan umetnički i produkciono pošten način, za šta pohvale, pored glavnom autoru projekta, Bjelogrliću, idu i na račun već dokazane montažerke Milene Predić, za koju bih ipak rekao da je ovim filmom dostigla vrhunac trenutne karijere, s obzirom na izuzetnu važnost njene uloge u ovom ostvarenju.
Glumački, može se reći da je, i po minutima u kadru i po važnosti dramskog razvoja njihovih likova kroz film, najveći teret postavljen na pleća Raše Bukvića i Aleksisa Manentija, francuskog glumca ovenčanog, između ostalih, francuskom nacionalnom filmskom nagradom Cezar za glumca koji najviše obećava, kao i Evropske filmske nagrade za otkriće godine, a koji je ostvario i jednu od glavnih uloga u hvaljenom i nagrađivanom francuskom ostvarenju Jadnici iz 2019. godine. Bukvić nam na sjajan način donosi lik naučnika odanog i vernog idejama svoje države, dok nam Manenti prikazuje lik profesora Matea, čoveka vernog nauci, kome je nauka iznad svega i koji je ceo svoj život posvetio inovacijama u svojoj struci, a ujedno i velikog filantropa, koji je na početku filma jako skeptičan da li uopšte učestvovati u lečenju mladih naučnika, s obzirom na krajnji cilj njihovih eksperimenata, a za koji u toku filma saznajemo da je znao jedino Popović. Vidi se da su se obojica vrlo pažljivo posvetili izgradnji svojih likova. Karakterističan je dubok, naučni pogled kod obojice, sam način držanja i izražavanja, što je uostalom i za očekivati od glumaca takvog kalibra. Prilično je klizav teren bio pred njih postavljen, budući da su glavni nosioci radnje i da uspeh filma u mnogome zavisi od njihovi uloga, ali su uspeli na najbolji mogući način da iznesu svoje uloge.
PROČITAJTE: Heroji Halijarda – recenzija filma
Što se tiče mladih naučnika, reklo bi se da su nešto više prostora za razvoj likova dobili Ognjen Mićović kao Života i Alisa Radaković kao Rosa, u odnosu na Jovana Jovanovića kao Radojka, ali on, ipak, ima prilično poentirajuću repliku u toku jednog jako važnog razgovora sa Popovićem u drugoj polovini filma. Na jedan jako dobar način su svo troje izneli svoje likove, veruje im se u svakom trenutku filma. Izneli su fizički najteže scene u ovom filmu, scene u kojima je prikazan sam postupak lečenja. One su snimljene prilično dobro, prikazane ni sa viškom ni manjom eksplicitnosti, već sa dovoljnom merom, kojom se može shvatiti sva komplikovanost tada inovativnih metoda koje su uticale na kasnije spasavanje više od milion ljudi. Mićović je ostavio prilično jak utisak kao Života. Kako mu samo ime kaže, on je pun života, pun optimizma, vere i ljubavi prema životu, dok je i Alisa jako uverljiva, uspela je sjajno da donese emociju uplašene devojke. U dosta scena joj se samo u očima i toplom pogledu može dosta toga videti. Sve troje su veliko osveženje na našoj glumačkoj sceni, doduše Jovanović je već prilično izgradio svoje ime i pozicionirao se, kako u filmskom, tako i pozorišnom svetu. Zaista obećavaju svi. Primetan je i upliv pojedinih komičnih scena koje daju dodatnu vedrinu jednoj tmurnoj temi i utiču na to da se kod gledalaca probude različita osećanja tokom gledanja. Vredi istaći i epizodne, ali vrlo efektne uloge Mikija Manojlovića kao Pavla Savića i Bjelogrlića kao Leke Rankovića. Primetno je koliko Bjela uživa u ulogama državnih službenika 20. veka, imajući u vidu i njegove uloge u Tragu divljači i Senkama nad Balkanom.
PROČITAJTE
Film obiluje jakim emocijama, prikazana je već poznata tzv. francuska srbofilija, koja je naročito u 20. veku bila izražena, te se tako kao donori za mlade naučnike javljaju mnogi Francuzi, rizikujući čak i sopstvene živote tom prilikom. Sve ove emotivne scene su prožete muzikom Manjifika, koji se pokazao kao pouzdani Bjelin saradnik na projektima godinama unazad, a ovde daje jednu novu emotivnu notu celom filmu. Bjela je još jednom pokazao da može da pogodi pravu emociju prosečnog gledaoca, zaista je sve to urađeno bez preterivanja i sa priličnim ukusom. Poruka koju ovaj film šalje je veoma jaka i vrlo, vrlo važna. Može se reći i da vrhunac filma predstavlja jedna od njegovih poslednjih scena, kada Raša Bukvić i Manenti razgovaraju, ali suštinski Raša izvodi monolog, kojim se prikazuje prava lančana reakcija. Suština je da su naučnici hteli formulu smrti, ali je ona izrodila jedinu pravu formulu – formulu života. Obratite posebnu pažnju na taj Rašin monolog kada budete gledali, zaista je mnogo toga rečeno njime.
PROČITAJTE: Što se bore misli moje – recenzija filma
Ono što daje još veću težinu uspešnosti ovog filma je što, uprkos pretežno kamernoj postavci, budući da se veći deo radnje odvija na institutu Kiri, film ne gubi na dinamičnosti. U njemu, što je prilična retkost za srpski film, nema praznog hoda, bačenih scena, suvišnog dijaloga i kadrova. Sve je to jako fino posloženo i zaista ga vredi pogledati. Ono što takođe vredi istaći je da se bar pola filma, ako ne i nešto preko toga, govori na francuskom jeziku, što je i za očekivati, budući da se lečenje sprovodi u Parizu. Pored Manentija, od franuskih glumaca zapažene uloge ostvaruju Lionel Abelanski, Žeremi Laher, An Sera i Olivije Bartelemi.
Privodim priču polako kraju, pa ću navesti još nešto što ovaj film izdvaja od prosečnog srpskog filma u poslednjih 10-ak godina, a to je činjenica da je ovo film, a ne premontirana serija i apsolutno podržavam odluku reditelja Bjelogrlića da od viška materijala ne pravi seriju, jer je film svakako celina za sebe ili bi bar tako trebalo biti. Jedino što ima smisla raditi kao seriju je ono što radi Miloš Avramović sa franšizom Južni vetar, gde sezone serije zapravo predstavljaju nastavak prethodnog dela filma, ali to je, kao što rekoh franšiza, a ne premontirani materijal. Zaključujem priču polako i toplo preporučujem čitaocima da pogledaju ovaj film zbog svega već navedenog i opisanog. Za kraj, istakao bih još da ovaj film ima apsolutno sve predispozicije da postane najgledaniji srpski film u 2023. godini, u ipak ne tako jakoj konkurenciji ove godine, budući da odziv gledalaca u bioskope ove godine zaista nije bio toliko veliki, u poređenju, na primer, sa krajem 2021. kada su izašli veliki bioskopski hitovi Toma i Južni vetar: Ubrzanje. Ove godine su, pak, trenutno najgledanije Munje: opet, sa nešto ispod 125 000 gledalaca u bioskopima na našem tržištu, dok su ostali filmovi prilično daleko iza, a za očekivati je da ovaj film izađe na solidno ubedljivo prvo mesto, jer je, uzevši u obzir sve parametre, od rediteljskih, scenarističkih, glumačkih, do već opisanih odličnih montažnih, to apsolutno i zaslužio.
Autor recenzije: Darko Dumanović
Foto: Aleksandar Letić
Pratite nas i na društvenim mrežama – Facebook, Twitter, Instagram, Youtube.
