Verovatno nema gledaoca kraj malih ekrana koji tokom prethodne decenije nije ispratio doživljaje čuvene porodice Sinđelić. Mnogima je tada za oko zapao upečatljiv lik simpatične i buntovne tinejdžerke Tereze koji je tumačila Jelena Kosara. Sada, nakon više od pet godina od kako je pala, za sada, poslednja klapa ovog ostvarenja, Jelena je još uvek u sferi umetnosti, ali u nešto drugačijoj ulozi. Trenutno je jedan od najuspešnijih studenata Fakulteta dramskih umetnosti na smeru Filmska i tv produkcija. Nedavno joj je na svečanoj ceremoniji održanoj na matičnom fakultetu uručena nagrada Fondacije Miloš Biković, koja se dodeljuje najboljim studentima treće godine ovog smera. Već sada je angažovana na mnogim projektima. O svojoj umetničkoj karijeri, umetnosti kao glavnoj vodilji kroz život, projektima na kojima je angažovana, domaćoj filmskoj i televizijskoj sceni, nezaobilaznim „Sinđelićima“ i njihovom potencijalnom nastavku, kao i o još mnogo čemu, ova svestrana umetnica govorila je za portal TVINEMANIA.RS. Uživajte!
Trenutno si student treće godine Fakulteta dramskih umetnosti na smeru Filmska i tv produkcija. Jesu li studije za sada ispunile tvoja očekivanja? Koje su to karakteristike po kojima bi izdvojila svoj smer?
PROČITAJTE
Početak školske godine znači i moj ulazak u završnu godinu na Fakultetu dramskih umetnosti. Nažalost, nemamo luksuz kao mnogi drugi studenti da uživamo u slobodi do oktobra – obaveze su već počele. Kad sagledam sve ove godine na fakultetu, postajem još uverenija u svoju želju da menjam ovu industriju. Želim da donesem svežinu, inovacije i nove načine razmišljanja o filmskoj i televizijskoj umetnosti. I dalje verujem u ono što sam osećala i pre prijemnog – smer Filmske i TV produkcije otvara najviše prostora za pronalaženje sopstvenog puta u ovoj industriji. Poznajem kolege koji su postali uspešni reditelji, ali i one koji su zakoračili u svet marketinga i biznisa. Producent nije samo titula, to je sinonim za nekoga ko ima kapacitet da uspe u svom poslu.
Nedavno je održana premijera pilot epizode sitkoma “Dok nas smrt ne rastavi” u okviru međunarodne manifestacije Producentski dani. Ovo je projekat čije ste autori tvoje kolege sa klase i ti u saradnji sa RTS-om. Kako izgleda smestiti jednu ozbiljnu profesiju kao što je advokatska u komediju situacije?
Jedna od najvažnijih lekcija koju sam ove godine naučila jeste važnost samopouzdanja i vere u sebe. Postoji rečenica Čarlsa Bukovskog koja mi je posebno ostala u sećanju: „Intelektualci govore proste stvari na težak način, a umetnici teške stvari na prost način.“ Mislim da je upravo sitkom savršen primer kako smo ušli u eru prenaglašene umetnosti, gde se bavimo teškim i mračnim temama koje, na kraju, nisu toliko važne običnom gledaocu. Sitkom, s druge strane, bavi se jednostavnim temama i likovima, ali iznenađujuće često otkriva mnogo više nego što na prvi pogled deluje. Nadam se da je i mojim kolegama bilo zanimljivo kao i meni da prolazimo kroz svaki korak razvoja projekta – od početne ideje i pisanja, do snimanja i premijere.
Učešće u projektu su uzela mnoga renomirana imena srpske glumačke scene poput Branke Pujić, Brankice Sebastijanović i Petra Strugara, a prvi put u jednoj ulozi se pojavila i pevačica Konstrakta. Koliko znači prisustvo velikih imena iz sveta umetnosti u studentskom projektu, što govori, između ostalog, i o velikom talentu koji vaša klasa poseduje?
Čar studentskih projekata leži u težnji da se što više približimo profesionalizmu. Moja klasa je od početka izuzetno ambiciozna, kako na zajedničkim, tako i na individualnim projektima. Naš cilj je da pomerimo granice i pokažemo budućim generacijama da je sve moguće, kao i da razbijemo predrasude da glumci ne žele da rade na studentskim projektima. Naravno, imali smo i mi neke neostvarene želje, ali svaki naš projekat uspeo je da okupi impresivnu glumačku ekipu. Dodatna prednost je to što sam i sama bila glumica, iako ne volim izraz „bivša“, jer ne bežim od činjenice da je to faza mog života koju sam prevazišla. Zahvalna sam što su mi ta iskustva donela divna prijateljstva, koja su u ovakvim prilikama uvek dobrodošla. Naš profesor često kaže: „Koji glumac ne bi želeo da radi na projektu sa devet producenata? Vi ste njihova budućnost.“
Koji format, odnosno žanr, prema tvom mišljenju nedostaje srpskoj kinematografiji ili ga nema u dovoljnoj meri, a da bi ti volela da budeš deo njegove produkcije?
Nedostaje nam mnogo različitih formata. Našu kinematografiju vidim kao začarani krug u kojem se kreće vrlo malo elemenata, sve dok ne naiđe nešto novo, što se potom opet vrti dok nešto drugo ne ispadne. Žao mi je što se, na neki način, plašimo novih trendova, žanrova i hibridnih formata. Iako deluje da televizija najviše trpi, smatram da je i srpski film u istom problemu. Moja najveća želja je da radim na mjuziklima – što svi koji me poznaju mogu da potvrde – ali pored toga, smatram da nam je preko potreban i kvalitetan dečji televizijski program.
Kakvo je tvoje mišljenje o serijama koje se snimaju prema otkupljenoj licenci? I sama si bila deo takvih projekata, kako ispred, tako i iza kamere. Koliko je teško adaptirati scenario i produkcione uslove licencnih projekata kako bi bili prilagođeni našem podneblju i mentalitetu? Kako izgleda čitav taj proces iz prve ruke?
Kako starim, sve više razumem prednosti koje licencirani formati donose. To je dobro utemeljen i razrađen sistem, koji se pokazao uspešnim na mnogim mestima. Naravno, svako ko se bavi licenciranim formatima uživa u prilagođavanju istih, jer to donosi mogućnost da se doda lični pečat. Što se tiče mentaliteta, jasno je da je španski mentalitet najsličniji našem, što se vidi i kroz televizijske serije, ali i emisije poput „Operacije Trijumf“. Trenutno gledam novu sezonu španske „Operacije Trijumf“ na Amazon Prime-u, što samo potvrđuje koliko njihov model može biti uspešan i za inostrano tržište, a ne samo za domaću publiku.
Vidiš li sebe više u filmskoj ili serijskoj produkciji? Koji ti je sa gledalačke strane draži format – film ili serija?
Od samog početka sam govorila da mi je TV produkcija najprivlačnija, i ne mislim da ću promeniti mišljenje. Trenutno radim na televiziji, što je potpuno drugačije od svega što sam radila do sada. I kao gledaocu, televizija mi je uvek bila fascinantna.
Je li gluma ostala samo tvoja ljubav iz detinjstva ili možda planiraš neku kombinaciju poslova sedme umetnosti u budućnosti?
Odgovor je jednostavan: volim umetnost. Moj otac je umetnik, najbolja prijateljica mi je umetnik, i ne volim da sebe ili druge stavljam u određene kutije sa etiketama poput „glumac“, „producent“ ili „reditelj“. Da živim u Americi, niko ne bi dovodio u pitanje to što želim da budem producent, da se bavim pisanjem, režijom, a možda i da se ponovo pojavim kao glumica u nekom svom projektu. Mislim da bih, da sam rođena negde drugde, ostala u glumi, ali donela sam odluku da to nije ono čime želim da se bavim ovde.
Za kraj smo ostavili nezaobilazan segment tvoje karijere – Sinđeliće? Koliko su oni uticali na tvoje sazrevanje? Da li se možda već tada rodila ljubav ka drugim granama umetnosti pored glume? Deluje da je, nažalost, prerana smrt velikana Borisa Komnenića označila definitivan završetak ove serije. Ima li šanse za njeno zaokruženje finalnom sezonom?
Dugo sam verovala da je upravo rad na „Sinđelićima“ stvorio moju ljubav prema produkciji i režiji, ali iskreno – nije. Kada se osvrnem unazad, oduvek su me zanimale priče, pisanje i snimanje, a rad na „Sinđelićima“ samo je sve to izneo na površinu. Iako mi je ta serija otvorila mnoga vrata i proširila interesovanja, na čemu sam neizmerno zahvalna, postoji nešto na čemu sam još više zahvalna – Boris. Malo ljudi je imalo priliku da ga upozna i shvati koliko je veliko srce imao. Privilegija mi je što spadam među te ljude. Ponekad se osećam krivom jer znam mnogo toga o njemu, a držim to za sebe, baš zbog toga što sam sigurna da se neko poput njega više nikada neće roditi. Bio je umetnik kakav bih i sama želela da postanem, i ta pomisao me često vraća na zemlju. Volela bih da mogu da kažem da smo imali planove za kraj, ali istina je da je sve ostalo nedovršeno. Mi, konkretno, nemamo ništa protiv da se ta priča zaokruži na neki način, možda nekim specijalom, ali verujem da je još rano za to. Proslavili smo deset godina, a živimo u eri rimejkova i nastavaka – možda za nekoliko godina bude pravo vreme za tu ideju.
Foto: Emilija Stanišić
Autor: Darko Dumanović
Pratite nas i na društvenim mrežama – Facebook, Twitter, Instagram, Youtube.
