Ćaskanje s oblacima: Branka Katić 1996.

Ćaskanje s oblacima, decembar 1996: Branka Katić je kao devojčica zaigrala u filmu „Nije lako s muškarcima”. Milena Dravić joj je još tada rekla da se film, ako se proba, nikad ne ostavlja. Bila je u pravu.

Prvi, pravi veliki glumački izazov u koji je nesebično unela sve svoje emocije Branka Katić imala je kao Bulika u filmu Gorčina Stojanovića „Ubistvo s predumišljajem”. Debitovala je u filmu „Nije lako s muškarcima”, svoju filmsku igru nastavila je kasnije u filmu „Mi nismo anđeli”. Branka Katić glumi s lakoćom, a njen dosadašnji trud doneo joj je i priznanja — dve kristalne prizme, za epizodnu i glavnu ulogu, Caricu Teodoru, Zlatnu mimozu, nagrade na Sopotskom festivalu…

Osmeh joj ne silazi sa lica. Uozbilji se tek kad priča o poslu, jer tako glumu doživljava. Uloga Bulike ti mnogo znači?
„Kada sam dobila tu ulogu, dugo sam razmišljala šta da radim, jer Bulika mi je bila i previše bliska. Ima godina koliko i ja, odrasla je u Beogradu — kao i ja, misli da je rat besmislen — kao i ja. Odlučila sam da ne glumim nekoga ko je drugačiji od mene, već da se prepustim dobro napisanoj ulozi. Imala sam jako dobrog partnera, Nebojša Glogovac je sjajan glumac, tanan, a Gorčin Stojanović, reditelj, mudro nas je kroz sve to vodio.”

Pojavljuješ se i u filmu Srđana Dragojevića „Lepa sela lepo gore” zajedno sa Milenom Pavlović. Slučajnost ili…?
„I sa Srđanom i sa Milenom volim da radim. U filmu „Mi nismo anđeli” Milena i ja smo se odlično slagale. U filmu „Lepa sela lepo gore” uloge su pisane specijalno za nas i bile su replika na „Anđele” u smislu da se više niko ne zeza i da nije trudan.”

Bila si član dečje dramske grupe RTB? Tako je sve počelo?
„Tamo sam upoznala dosta finog, mladog sveta. Neki od njih se danas bave glumom, neki montažom, režijom. Lepo smo se družili. Bili smo klinci koji su imali glumačke obaveze uveče, dok su drugi „visili” po kafićima. Odatle još datira moje poznanstvo sa Milenom Pavlović, Katarinom Španić, Nebojšom Glogovcem, Anom Marković… Radili smo na radiju pretežno dečje emisije, ponekad i na TV. Svaki put kada je trebalo neko dete za ulogu, mi smo uskakali. Ubrzo posle toga igrala sam u seriji „Bolji život”. Sve je to bilo lepo, obeležilo je jedan period mog detinjstva.”

Da li je to za tebe bila samo igra ili uvod za prodor u glumački svet?
„Kada sam dobila ulogu u filmu ‘Nije lako s muškarcima’ mislila sam da ću samo probati ga glumim. Ali, i kad samo probaš, pa još vidiš da ti ne ide tako loše, onda i zavoliš. Milena Dravić, sećam se, jednom prilikom mi je rekla: ‘Kada se proba film, nikad se ne ostavlja’. Izgleda da je bila u pravu.”

Odlučno, sa samo 17 godina, Branka je rešila da studira glumu u Novom Sadu u klasi profesora Radeta Šerbedžije. Da li te je bilo strah od eventualnog neuspeha?
„Sve je to bilo nešto sasvim novo za mene. Novi grad, nova okolina, učenje glume. Sećam se da smo se lepo družili i da je Rade sa svima imao specifičan odnos. Učio nas je da budemo kakvi jesmo, da odnegujemo svoju ličnost i sledimo svoj duh… Moje studije su trajale četiri godine, a odmah posle upisa na Akademiju radili smo u Narodnom pozorištu u Subotici. Statirali smo u mađarskim predstavama gde nijednu reč nismo razumeli. Dosta smo putovali po staroj Jugoslaviji, Berlinu, Lenjingradu, Meksiko Sitiju… Osećali smo se tada tako važnim.”

Sada joj je 26. Igra glavnu ulogu u filmu Emira Kusturice „Crna mačka, beli mačor”. Snimila je i novogodišnji program za televiziju…
„O filmu ne mogu da pričam, takav je dogovor. Trebalo bi da sa Draganom Bjelogrlićem narodu poželim sve najbolje u 1997. godini.”

Da li je za tebe gluma beg, igra, maštarenje?
„Gluma je pre svega moj posao, da budem neko drugi u nekoj situaciji u datim okolnostima, sa mnogo mašte, naravno.”

Voliš li da pevaš? Iz predstave „Trinidad” sećamo se hita Ja hoću mambo?
„Ne mislim da pevam fenomenalno, ali kao glumica mogu da odglumim da umem da pevam.”

Da li vi glumci ikad odrastete?
„Imala sam priliku da se družim sa mnogo glumaca koji poprilično dugo rade, a ostali su blesavi u pozivitnom smislu reči. Sačuvali su dete u sebi. Volela bih da i sa mnom bude tako.”

Odakle prikupljaš energiju?
„Volim prirodu, ponekad i pričam sa oblacima. Pre neki dan sam bila užasno srećna i hvalila sam se oblacima. Često i slikam obično vodenim bojama. Kada sam kao mala otkrila (čula od velikih) da je naša planeta okrugla i kada sam zamišljala da smo mi samo mali mravi koji mile po planeti, shvatila sam da sve što nam se dešava nije ništa strašno važno. Odmalena me je kosmos fascinirao. Stalno crtam planete. Potpuno sam sigurna da ću imati kontakt sa bićima iz kosmosa. Mislim da postoje neki koji su savršeniji od nas i ja ih čekam.”

Koliko ti znače prijatelji?
„Mnogo je važno da imaš istomišljenike. Postoje i prijatelji sa kojima si odmalena, pa ih celog života podržavaš i voliš, pa čak i kada vas neki životni putevi odvedu na različite strane. Jako je lepo kad možešš da provedeš neko vreme sa nekim kome želiš i možeš da pomogneš. I od koga možeš da čuješ nešto lepo i pametno. Za mene su prijatelji prozor u svet.”

Da li se kompletno daješ u prijateljstvu?
„Potpuno se dajem i veoma sam iskren i požrtvovan prijatelj.”

Da li si ostala verna svojim piscima — Selindžeru, Dostojevskom, muzici koju si slušala – džezu i soulu?
„Volim kada mi neko predloži nešto novo. Obično knjigu pročitam do kraja, svidela mi se ili ne. Isto je i sa muzikom koja je za mene najplemenitija manifestacija ljudskog duha. Sve novo volim, tako širim granice svog uma.”

Znači: čovek bez granica?
„Možda ću biti, za sada se trudim. Poslednjih godina strašno me nervira sve ono što se mora. Sve što bi trebalo — meni ne leži. Mislim da društvene norme nisu pravljene kako bismo bili srećniji, već da bi nas kalupili. Ja sam mali anarhista, koji nikoga nikada bi povredio. Mladima bih zato preporučila sledeće: svaki naš problem je samo šansa da budemo još bolji. Patnja čoveka oplemeni. Eto, ja sam strašno vesela, vesela, vesela… Onda naiđu dva-tri dana kada ne mogu da se sastavim od tuge. Ali, sva ta moja patnja srećom ode sa suzama.”

Zašto si skratila svoju lepu kosu?
„Dosadila mi je. Snimila sam dva filma sa dugom kosom i mislila sam da sam ista. Volim da se menjam.”

Nije te strah od promena?
„Sa strahom se izborim. Sve što je novo nosi strah, ali ako nema novina, nema ni napretka. Treba ići hrabro, mi sve možemo, samo treba da se odlučimo i da budemo sigurni u sebe.”

U toj hrabrosti šta te vodi: noge ili srce?
„Ha… srce.”

U privatnoj „režiji” totalno si prirodna. Šminku i toalete ostavljaš za…?
„Svečane prilike, premijere. Kada radim, šminkom mogu da izmenim svoj izgled. Privatno, ne volim preterano da se šminkam, jer se time uništava ten. Jedino kada se slikam potrudim se da „lepo” izgledam. Fotografije, ipak, zauvek ostaju.”

Šta bi poželela čitaocima „Hupera” u novoj 1997. godini?
„Mladima želim da se vole i čuvaju i da nikada ne zaborave da su sami gospodari svoje sudbine.”

Razgovor vodila: Danijela Milosavljević
Naslovna slika je kombinacija slike iz „Hupera”, templejta sa sajta Pixabay i sve to je obrađeno u Photoshop-u 2020.
Fotografije priložene u okviru teksta zabeležili: Nebojša Babić i Branislav Nacić
Obrada celokupnog materijala: Sve nostalgično za TVinemania
(„Huper”, br. 170, 24. decembar 1996.)