U domaćoj kinematografiji se i ranije dešavalo da neki film „ubode“ pravo u centar. Da jasno predstavi neke pojave u društvu koje nas sve skupa okružuju, a na koje smo se već toliko navikli da ih više i ne primećujemo, več doživljavamo kao nešto normalno.
Doduše ako ću da budem baš iskren takva ostvarenja su u poslednje vreme veoma retka, a i kada se pojave prođu nekako nezapaženo.
U moru današnjih filmova i serija koje nas svojom pričom podsećaju na „vesele devedesete“ ustinu modernije i prihvatljivije današnjoj publici, veoma je važno obratiti pažnju na novo delo Borisa Malagurskog “Lajkuj me milion puta“.
Zašto?
Zato što bez obzira da li se slagali sa autorovim političkim i drugim stavovima koje javno iznosi, ovim kratkometražnim filmom predstavlja problem koji je toliko jasan a toliko se pravimo da ga ne vidimo. Ne samo da ga je pokazao, čini mi se da je prvi put jasno nazvan.
To njegovo veličanstvo „like“ danas je sve prisutan i sve se vrti oko njega. On vlada u kraljevstvu „On line medija i društvenih mreža“. Od njega kao vladara sve zavisi.
Sama radnja nas odvodi u zamišljenu televiziju sa „genijalnim“ vlasnikom koji ima revolucionarnu ideju kako da poveća gledanost. On ima i novinara koji to može i da ostvari. Ali šta se dešava kada se njegova ideja ne realizuje baš onako kako je on zamislio?
Sa troje glumaca u 17 minuta trajanja je stalo sve. Zanimljiv obrt koji pokazuje da nismo posrnuli kako se to na prvi pogled čini. Da su plemenite ideje jače od populizma oličenog u rijaliti programima i „lajkovima“ od kojih žive.
Ovaj film na kraju šalje poruku da ima nade i da nije sve izgubljeno. U borbi za kulturu smeju da se koriste „prljavi“ udarci ispod pojasa da se savlada taj populizam.
Da li imate hrabrosti da kao u onoj priči viknete „Car je go“? Boris je baš to uradio.
Pratite nas na društvenim mrežama – Facebook, Instagram i Twitter
