Poklanjala si, al’ si krala
I nevjerna si bila ti.
Ne, suviše mi nisi dala
O mladosti, o mladosti
O mladosti moja …
A.D.
Kada sam izašao iz sale posle odgledanog filma bio sam prazne glave. Iskreno. Da me je tada neko pitao bilo šta o onome što sam upravo video, naišao bi na ćutanje. I tako je bilo danima. Taman kada sam počeo da zaboravljam da sam uopšte bio u bioskopu, na radiju sam čuo Arsena kako peva „O mladosti“….
Tada mi se kao onima kojima se vrati pamćenje pa im sve „pukne“ pred očima sve vratilo. Zato tek sad, više od nedelju dana kasnije, pišem nešto što bi se moglo nazvati recenzijom „Zlatnog dečka“. Mada već sam više puta ponovio da su ovi tekstovi sve osim recenzije. Ali sada opet nailazim na dilemu, jer i dalje nisam baš siguran kakav je utisak ovo ostvarenje ostavilo na mene. Ne znam, možda se samo stvar u tome što ja baš i nisam publika na koju su stvaraoci „Zlatnog dečka“ ciljali. Što me dovodi do drugog pitanja. Za koga je ustvari ovaj film? E to me vidite navodi na razmišljanje. Ako bih se vezao sa samu radnju filma, ne mora niko da se boji ko nije još pogledao „Dečka“, neću vam pokvariti, onda bih rekao da je to za ljubitelje fudbala. Ali nije ni to. Jer fudbal je tu onaj lik koji se pojavljuje na par sekundi u ponekoj sceni.
Šta je onda?
Da li je za one koji vole ajde recimo tamnu stranu sveta sporta? Moguće. Ta druga strana koja je običnom oku na prvi pogled nevidljiva, mi deluje baš kao ono što je Ognjen Ranković režiser ovog filma hteo da pokaže. Koliko je u tome uspeo, ustvari koliko ima istine u svemu što je rekao ovim filmom, ne znam. Naprosto bar ja fudbal, iako znam da takve stvari postoje, posmatram iz čisto navijačkog ugla. Navijačkog, u smislu da volim kad „naši“ pobede. Bez obzira ko oni bili. A prema fudbalerima, pa ne mogu reći da sam ravnodušan, nisam, ali opet nije ni da su mi najomiljeniji javni likovi. Van terena ih jednostavno ne pratim. Zato kao što rekoh ne mogu da ocenim koliko ima realnosti u priči o „Zlatnom dečku“.
Sama estetika filma je dobra. Tih par fudbalskih scena su čini mi se do sada najbolje urađene na ovim prostorima. Dopalo mi se to što sam ja kao gledalac imao taj osećaj da se nalazim na terenu.
Gluma je umerena, baš onakva kakva treba da bude. Uz izuzetak glavnog lika, čije je ponašanje čini mi se i namerno preuveličano. Vidi se da su glumci pažljivo birani. Svakom je legla uloga koju je odigrao. Osim jednom. Ali to je možda zato što sam ja tog glumca gledao na nekim drugim mestima, pa mi nije legao. Baš onako upečatljivo iskače iz te umerenosti likova. Ako ste pogledali znate na koga mislim, a opet ako niste još, lako ćete uočiti na koga mislim. Sve u svemu, dolazim i do ključnog momenta, zašto sve ovo i pišem. Da li bih nekom ko ga znam preporučio ovaj film? Pa zavisi. Da smo se videli odmah posle mog već pomenutog izlaska iz bisokopske sale, ne bih. Ali, da me je neko pitao sad, kada je sve malo odležalo, sad već bih. Rekao bih da je ovaj film gledljiv, za razliku od nekih naših filmova slične tematike, i da je dosta realniji. A to je čini mi se ako ništa dovoljan razlog da se „Zlatnom dečku“ da šansa.
