Ovuda će proći put - recenzija filma

Pre nekoliko dana je u bioskopsku distribuciju ušao najnagrađivaniji srpski film u tekućoj godini, ostvarenje Nine Ognjanović, Ovuda će proći put. Radnja filma je smeštena u ruralni, izolovani, planinski ambijent i prati dva dana u životima meštana ovog, kako po području, tako i po osobinama njegovih žitelja, kamenitog prostora.

Na početku filma zatičemo, vrlo zapaženu u ovoj ulozi, Janu Bjelicu u ulozi imenjakinje kako, na prvi pogled, mahnito i u ovom trenutku još uvek nemotivisano za gledaoce užurbano hita krševitim predelom kako bi, reklo bi se, donela neku važnu vest ili sprečila neki fatalni ishod. Već od uvodnih scena ovog filma može se primetiti veoma koloritan, i prema ambijentu koji okružuje ovu naseobinu, kao i prema obrisima karaktera sa kojima se upoznajemo na početku filma, tematski sadržaj kog će se držati autorka ovog filma. Tako možemo videti obrise patrijarhalne porodice koju čine vlasnik lokalne kafana – prodavnice (Svetozar Cvetković), karakteristične za mnoga sela, i njegova supruga (Branislava Stefanović, inače profesorka na katedri za pozorišnu režiju Fakulteta dramskih umetnosti, a koja se pritom prilično uspešno glumački uvukla u kožu tradicionalne domaćice ruralnog područja).

Pored njih, svaki od stanovnika ovog sela nosi sa sobom neku priču, reklo bi se i neku muku, teskobu, te se susrećemo i sa lokalnim „šerifom“ Đurom (Igor Filipović), bez čijeg znanja ne može proći ni muva kroz selo, a takođe upoznajemo i vrlo koloritne i sadržajno odigrane likove Janinih roditelja (Dušan Jović i Slađana Radivojević), kao i dvojicu problematičnih karaktera, Pavla (Vladimir Maksimović) i Petra (Ninoslav Ćulum), koji predstavljaju lokalne pijanice, a koji su metaforički prikaz nove generacije tog sela, predstavljaju svojevrsni jaz između karaktera nekadašnjih stanovnika ovog sela i predstavnika aktuelne generacije. Oni zapravo simbolišu proces nazadovanja i propasti jednog sela, a alegorički posmatrano i jednog društva.

PROČITAJTE: Deca zla – recenzija serije

Od ostalih stanovnika, izdvajaju se još i uloga Eve Ras kao Rajke, koja živi sa sinom Vojom (Vujadin Milošević), a koja čitavog života pati za nestalim bratom koji je napustio selo pre priličnog vremena i kome se od tada, bar za nju, gubi svaki trag, a zapažen je i Pavle Čemerikić kao sin lokalnog brice koji silno želi da nastavi porodični posao berberina, ali za koji vidimo da ipak nema talenta. Veoma je zapažen Pavle u ovoj ulozi, sa priličnim uspehom dočarava lik nesigurnog dečaka, potajno željnog nekog događaja i neke promene.

Radnja filma počinje, kao što sam već rekao, sumanutim trčanjem odlične Jane Bjelice preko krševitih predela, za koje se ispostavlja da je bilo bezuspešno. Da bismo saznali motiv ovog trčanja, vraćamo se dan ranije, što je isto jedno interesantno i stilski upečatljivo izvedeno opredeljenje mlade rediteljke Ognjanović.

Tako upoznajemo lik Novog (Zlatan Vidović), sina davno otišlog Rajkinog brata koji iz želje da upozna svoj zavičaj dolazi u mesto svog porekla, tačnije prolazi kroz njega, na svom putu ka neodređenoj lokaciji, a koja je najverovatnije more. Ovde suštinski i počinje glavni zaplet filma, gde dolaze do izražaja zavist i ljubomora lokalnih žitelja usmereni ka Novom. U srži radnje je Janina želja da napusti selo u kom se život svakoga dana ponavlja na već ustaljeni način. Ovaj film u sebi ima i ubačenu kritiku kako je selo, koje je u prošlosti bilo, kako zaključujemo na osnovu priča iz prošlih vremena, prililno razvijeno, a iz kog je vremenom odlazilo sve stanovništvo koje ima neku ideju, želju za napretkom, spalo na to da su u njemu ostali uglavnom ljudi puni zavisti i zlobe izazvane osećanjem sopstvene neostvarenosti. Opet se ovo alegorički može proširiti na činjenicu da iz manjih mesta odlaze ljudi koji bi mogli uticati na kvalitet života u tom mestu, a šta je uzrok tome, ostaje nam da se zapitamo. Postoji i upečatljiv dijalog Jane i Zlatana u kome joj on objašnjava kako je njemu deda opisivao ovo selo kao raj na zemlji, a koje je vremenom postalo potpuni kontrast datom opisu.

Na posletku filma, iz čiste ljubomore, Jana nehotice okleveta Novog da je imao nešto sa njenom drugaricom, inače sestrom Petra i Pavla, kojima se iz tog razloga, vidno pijanima, stvara ambicija za fatlističkim ishodom prema Novom. Tu naposletku saznajemo i motiv Janinog trčanja, išekujući nakon kulminacije i završni preokret, do kog bi bilo, možda i pretenciozno za samu fabulu ovog filma, da je na posletku i došlo.

Film je trenutno dostupan u bioskopskoj distribuciji, dok se uskoro očekuje i njegova televizijska premijera na RTS-u, s obzirom da je javni servis glavni producent filma. U pitanju je jedan vrlo profesionalno i jasno urađen art film, koji će se ljubiteljima istog nesumnjivo dopasti, a vrlo pristojno koketira i sa gledaocima koji pokazuju veću ljubav ka filmovima izrazitih komercijalnih potencijala. Ovaj film naravno nije takav, ali je preporučljiv pogledati, jer se njime u autore srpske kinematografije prilično zadovoljavajuće upisala jedna mlada autorka, od koje se, s obzirom na debi i pokupljenje nagrade, još mnogo očekuje u budućnosti.

Na samom kraju ove recenzije, istakao bih da je ovo, pored toga što je debitantski, ujedno i diplomski film mlade Nine Ognjanović, i to prilično uspešno urađen, sa primetnom sigurnošću teme i puta kojim je ovaj film trebalo da korača, tako da se može reći da je ovuda uspešno prošao put.

Autor recenzije: Darko Dumanović