Pisanje ovih u najširem smislu te reči, recenzija, iaoko ih ne radim baš često, ponekad prođe i po par meseci između dva teksta, doživljavam kao neku vrstu terapije. U njima, sam sebi postavljam pitanja koja me muče, i odgovori do kojih dolazim mi se ne dopadaju baš uvek. Svakom novom recenzijom ustvari malo više upoznajem sebe.
Film koji me je do sada najviše terao na razmišljanje o sebi, svom životu i kako moje odluke utiču na ljude koji su mi „rođeni“ i bliski je bio Crni Bombarder. Ipak, kada sam pogledao Lazarev put sva ta razmišljanja i pitanja su postala jača i intenzivnija. Prosto, naterao me je da se još jednom duboko preispitam, i taj osećaj me ne napušta i posle više od dve nedelje koliko je prošlo od tada. Ja se jesam promenio u poslednjih godinu i po dana, postao sam osetljiviji, pomalo grublji nego što sam bio, pa me je možda baš zato ovaj film toliko pogodio.
PROČITAJTE
Sama radnja može u prvi mah da deluje sporo. Gledaocu može na trenutak da zaliči na jedan od onih filmova koji su bez radnje i cilja. Ali samo na trenutak. Kako se priča razvija tako polako počinje da se shvata koliko je drugačiji. Iskreno, baš dugo mi se nije desilo da u bioskopu gledajući domaći film, da svakom sledećom scenom budem više na ivici stolice.
Glumci su, svaki u svom liku odmereni, a Ivan Bosiljčić je kao neko ko nosi ceo film pokazao sav talenat, koji neopsorno ima, i konačno izašao iz lika koje igrao u skoro svim serijama rađenim po delima Mir-Jam. Ne smem nikako da izostavim muziku. Uklapa se savršeno i lako nosi svakog od početka do kraja filma.
Moram na kraju još jednom da se vratim na samu radnju. Potrudiću se da ne otkrijem previše i ne upadnem u zamku prepričavanja ovog ostvarenja. Ne sećam se da sam ikad odgledao senzibilniji i emotivniji domaći film.
Kafkijanska realnost u kojoj se nalazi glavni junak zarobljen budi kod njega čežnju za povratkom kući, ali je nemoćan u beskonačnoj borbi sa birkoratijom i naizgled nezaintersovanim i apatičnim službenicima. Ne preostaje mu ništa drugo do toga da strpljivo odgovara na njihova pitanja i u jednoj kutiji skuplja dokumentaciju koju mu traže i nosi je svuda sa sobom. Kako vreme prolazi on ceo svoj život nosi u jednoj maloj crnoj kutiji.
Kraj donosi ono što gledalac već dugo sluti i što ga ostavlja zamišljenog dugo pošto „zavesa padne“ i upale se svetla.
Bar mene jeste.
Pratite nas i na društvenim mrežama – Facebook, Twitter, Instagram, Youtube.
