Januar 1997: Ivana Bojić, devojka za kojom je 10 godina novinarstva trenutno je jedno od najpoznatijih i najpriznatijih TV-lica mlađe generacije kod nas. Donedavno smo je gledali u ulozi voditelja „Ženskih priča” na 3K, a od nedavno Ivana je autor nove emisije („Stvaran svet oko mene”) na televiziji Pink. Razgovor za „Frku” po njenoj želji zakazale smo u „Radoviću”.
„Ja imam svoja dva-tri standardna mesta i ne volim mnogo da eksperimentišem, prosto zato što se ljudi iz moje životne priče kreću na određenim mestima i meni je tu prijatno. Znaš, kada odeš negde, ma koliko da je lepo i zanimljivo, ako upadne u neku drugu priču, neki drugi milje, osećaš se kao čir. Ovde u „Radoviću” i „Dablinu” mi je nekako najprijatnije”, objasnila je Ivana. Na zakazani razgovor došla je raspoložena za priču, ali je zamolila da ne pričamo suviše o njenom privatnom životu.
PROČITAJTE
„Ja ne volim da pričam o tome”, kaže Ivana, „jer ne volim da se ogoljujem. Ne mislim da je ružno što ljude to zanima, jer i mene zanima šta rade Madona i Melani Grifit, ali oni su ljudi koji se svojevoljno tome izlažu. Ja nisam tip koji to radi jer mislim da moj privatni život nije toliko zanimljiv da bi neko morao tu nešto da zna. Na kraju krajeva imam potrebu da čuvam svoju privatnost, da imam svoje kućno gnezdo, svoju oazicu. Moj privatni život je bogat, ali je užasno jednostavan. Nisam ličnost sklona skandalima, menjaju muškaraca da bi trebalo neko da me ogovara. Mogu samo da mi prikače neki trač, ali nažalost to ti je tako, kada nemaju da ti nađu nešto konkretno onda ti kače tračeve.”
Da li si slušala tračeve o sebi?
Po novinama retko, ali ovako – čujem! Takav mi je posao. Ispada da, sa kojim god muškarcem sedneš i popiješ piće, samim tim sa njim nešto imaš. Ja sam se sa tim pomirila, ali stvarno ne znaš šta je gore: da li kada ljudi obelodanjuju nešto što stvarno radiš, ili kad ne radiš ništa pa ti izmišljaju.
I sama si u profesiji u kojoj se možeš služiti takvim sredstvima, ipak to ne radiš. Kako se profesionalno odnosiš prema traču?
Ja mislim da sam stvarno puno dobila time što svojim gostima nikada nisam kopala po privatnim životima. Dobila sam to što imam uvek relaksirane sagovornike jer znaju da ih nikada neću čačkati. Neki me pitaju pre emisije da li ću da im postavim ovo ili ono pitanje vezano za privatni život. Ja im ostavim na volju da o tome pričaju ili ne pričaju. Ako znam neki zanimljiv detalj o njima, a ja naravno mnogo toga znam, jer živim u ovom gradu i bavim se ovim poslom, i mnogo toga bih mogla da upotrebim ili zloupotrebim ili jednostavno svoju karijeru nisam gradila tako. Strogo držim do vaspitanja i pristojnosti a mislim da je pristojno intervjuisati nekog i onda mu uraditi nešto pristojno. Što bih ja napadala nekog glumca činjenicama iz njegovog privatnog života? Zato da bi se time naslađivala zlobna publika?! Mene to ne interesuje.
Privatni život bogat, ali jednostavan. S vremena na vreme menja sredinu: “Dobijam novu energiju i entuzijazam”. Ne kopa gostima po privatnom životu. Mladalačka fascinacija – da bude kasirka u samoposluzi
Pričajući o tračevima u profesiji i oko nje Ivana je pomenula primer iz vlastitog iskustva. Kada se saznalo za njen prelazak sa 3K na TV Pink, neke beogradske novine pokušale su od toga da naprave senzaciju tragajući za skandalom u pozadini njene odluke.
Ja sam to nekoliko puta morala da objašnjavam kolegama novinarima, najviše iz tabloida željnih skandala i pikantnih priča. Nema ništa od senzacije, ništa se nije desilo! Jednostavno sam odlučila da promenim sredinu. Na “Pinku” sam dobila bolje uslove za rad i život (u to ulazi i novi mobilni telefon na koji se Ivana, kako sama kaže, teško navikava jer je korisna sprava ovde statusno obeležje) – ali u suštini ja mislim da je na neke vremenske prirode potrebno menjati sredinu. Učmalost u mom poslu ubija, a ja sam počela da je osećam. Koliko god da sam volela “Ženske priče” i Natašu i Sanju koje su dve od nekoliko mojih najboljih prijateljica, jednostavno isuviše sam se ušuškala u onom u čemu sam bila, u onu sobicu i fotelju. Počela sam da gubim entuzijazam za rad, a to ne sme da se desi. Sada sam dobila neku novu energiju koja mi prija. Osećam se kao na početku karijere. To je stimulativan osećaj.
Da li si imala predrasude prema Pinku?
Pa, sad? Nisam imala predrasude prema “Pinku” kao “Pinku”. Ja sam čovek koji radi zabavni program tako da ima jasnu sliku o tome šta sve spada u zabavu.
Da li si sama osmislila koncepciju nove emisije?
Da, sa svojim kolegom i drugom Duletom Pančićem koji je sa mnom radio na 3K, a sada je producent emisije. U suštini nismo išli na to da radimo nešto epohalno drugačije jer smatram da sam suviše ušla u jedan žanr i da imam neki svoj imidž da bi sad trebalo tu nešto radikalno da menjam. Tako sam ostala u svom miljeu s tim da se ne bavim više samo ženskim i pikantnim temama, nego i javnim životom Beograda i zemlje, kulturom. Jednostavno se trudim da pokrijem sve što može da bude zanimljivo za jednu emisiju takvog tipa.
Da li si u radu ikada imala problema sa nekim lokalnim zvezdama?
Retko. Ima nekih nadobudnih ljudi ali mislim da je to više njihova privatna osobina i problem. Primetila sam da u ovoj zemlji što si veća zvezda to si normalniji i profesionalniji. Imala sam priliku da upoznam Čolića i Bregovića, to su tako normalni ljudi sa kojima se može razgovarati. Boranija uvek diže prašinu, njima je potreban prostor.
Osim posla koji, pretpostavljam, voliš, koje su tvoje privatne ljubavi?
Pa, imam čoveka kojeg volim, imam najbolje prijatelje na svetu sa kojima mi je već godinama divno, imam ljubav prema pozorištu, to je recimo moja velika fascinacija, nešto što naprosto obožavam, volim da gledam filmove i da čitam, ali kada me nešto stvarno zanima.
Novinarstvom si počela da se baviš jako rano.
Da, onako neozbiljno sa 14, 15 godina. Tada još nisam imala ideju da ću se time baviti u životu.
Išla si u „Petu beogradsku”, to je prilično zahtevna škola. Kako si usklađivala obaveze?
Joj, jako teško! Imala sam mnogo problema. Niko nije bio baš mnogo milostiv prema mom poslu koji je prilično haotičan. To su neke faze kojih ne volim da se sećam.
Kako si sebe u budućnosti videla tih dana?
Ja sam mislila da ću biti prevodilac. Jezici su mi uvek dobro išli, a i otac mi je radio u izdavaštvu, tako da su mi govorili “dete, to je divan i miran posao, tebi to dobro ide…”
A kod Minimaksa si izjavila da si kao klinka mislila da ćeš, kada porasteš, biti kasirka?
Ne, nisam mislila, nego je meni blagajna u samoposluzi bila fascinacija, jer sam umirala za onim dugmićima, pa su mi rofditelji kupili kasu sa svetlećim dugmićima. Uh, to mi je bila velika fascinacija. Možda je iz toga mogla da se razvije ljubav prema kompjuterima, međutim ja o kompjuterima ne znam ništa, a u međuvremenu sam izgubila interesovanje za dugmiće.
Nije ti bilo suđeno da postaneš kasirka, a ni da se baviš “divnim i mirnim poslom” prevodioca, odlučila si se za ubitačni tempo novinarskog života?
Za sada mi nije teško jer sam i inače dinamičan tip. Ja ne umem da se skrasim na jednom mestu dva sata, tako da to odgovara mom temperamentu. Nisam se još uvek zasitila takvog načina života, samo imam svest da to neće moći još dugo, jednog dana kada budem imala porodicu to će biti strašno, ja to neću smeti sebi da dozvolim.
Razgovor vodila: Biljana Jasić
Fotografije zabeležila: Olja Milanović
Naslovna slika odrađena u programu: Photoscape X Pro
Obrada celokupnog materijala: RetroPressAdria (sajt, FB i IG stranica)
(„Frka”, 7. januar 1997.)
