Prošlu filmsku godinu su u moru izašlih ostvarenja posebno obeležila dva naslova. Reč je o najgledanijem filmu u bioskopima u Srbiji iz prošle godine – ostvarenju Dragana Bjelogrlića „Čuvari formule“. Drugi naslov je nacionalni kandidat za nagradu „Oskar“ iz prošle godine, delo Milorada Milinkovića „Što se bore misli moje“. Posvećeno je poslednjim danima života kneza Mihaila. Poveznica između ova dva filma je mlada glumica Maja Čampar koja je sigurnim koracima zakoračila u glumački svet i već se istakla u mnogim projektima. Na nedavno završenim Filmskim susretima u Nišu dobila je nagradu za najbolju stranu glumicu za ulogu Vere u navedenoj drami reditelja Bjelogrlića koja promoviše značaj empatije među ljudima. Jedna od najperspektivnijih regionalnih glumica za portal TVINEMANIA.RS govori o dosadašnjem toku svoje karijere. Počevši od studentskih dana, preko prvih pozorišnih uloga, debitantske televizijske uloge u „Dugu moru“ do aktuelnih i budućih projekata, o svemu tome je bilo reči sa ovom talentovanom umetnicom. Uživajte u čitanju!
Počeli bismo od Vaših studija. Završili ste Akademiju umetnosti u Novom Sadu u klasi profesora Nikite Milivojevića. U kakvom Vam je sećanju ostao prijemni ispit? Koje tekstove ste izabrali za ovu priliku?
Mislim da je prijemni ispit svakom glumcu ostao u sećanju sveže kao da je juče bio. Tako i meni, bilo je jako zahtevno i lepo, verujem da će vremenom postati prelepo sećanje. A radila sam Katicu iz „Radovana III“, „Tašanu“ Bore Stankovića i Mikinu pesmu „Probaš i uspeš“. ( pa šta ti Bog da hahah)
Za vreme studija dogodila se i Vaša prva pozorišna uloga. Radi se o predstavi „Veštice iz Salema“ u Srpskom narodnom pozorištu. Režirao ju je upravo Vaš profesor sa Akademije Nikita Milivojević. Postojao li je veći pritisak i teret usled igranja pred profesorom? Kako je izgledao sam proces rada na predstavi sa nekim koga ste svakog dana sretali u nešto drugačijoj ulozi – ulozi predavača?
Naravno, jer nisam očekivala da ću dobiti ulogu koliko god je bila „mala“. Sećam se da sam sama dolazila u pozorište i ostavljala telefon na voice recorderu da saznam da li me čuje poslednji red. Sa profesorom je bilo divno raditi, i znam da će uvek biti ako i kad se ponovi.
Nakon toga sledi i uloga u predstavi „Semper idem“ reditelja Gorčina Stojanovića u Narodnom pozorištu u Somboru. Kako izgleda rad na adaptaciji svojevrsnog modernog klasika pisca Đorđa Lebovića?
Ceo ansambl Somborskog narodnog pozorišta je predivan. Ja sam došla da zamenim Vanju Nenadić u toj, pa možda i jednoj od najboljih i najlepših predstava. I zahvalna sam jako sto je Gorčin insistirao da to budem ja, jer mi je dao iskustvo koje se pamti.
Već na samom početku karijere ste imali iskustvo rada sa dva velika reditelja – Nikitom Milivojevićem i Gorčinom Stojanovićem. Koliko je to Vama, u tom trenutku, značilo na polju samopouzdanja i generalno proboja u svet glume?
Ne može se iskazati koliko znači kad vam neko da poverenje za tako bitne stvari u trenutku kad se gradite i upijate sve. Podrška i poverenje su nešto najvažnije u našem svetu, a uz njih i ljubav prema istom.
Prelazimo na film i televiziju i uloge u kojima ste se na vrlo upečatljiv način predstavili široj publici. Hronološki prvo stižemo do serije „Dug moru“ i Vaše zapažene role Vide, Rnjove majke. Kakvo je iskustvo igranja u seriji koja je, možemo slobodno reći, uvela mistiku i fantastiku u našu serijsku produkciju?
Suštinski rečeno – iskustvo koje mi je odredilo pravac kretanja uz pomoć Gorana Gajića kog mnogo volim.
Set ove serije Vas je vratio u rodnu Crnu Goru. Kako ste sami poreklom iz ovih krajeva, kako Vama, iz prve ruke, izgleda obrađivanje mistike Vašeg podneblja?
Zanimljivo, s obzirom na to da sam porasla sa svim tim pričama i verovanjima koja traju i danas. A sve su prilike da će trajati i trajati.
PROČITAJTE: Jelena Kosara: “Kako je govorio Bukovski – intelektualci govore proste stvari na težak način, a umetnici teške na prost”
Nakon „Duga moru“ pojavljujete se u seriji „Vreme zla“ reditelja Ivana Živkovića, odnosno autora Gorana Šušljika. Ovde tumačite lik Katrin. Nije česta praksa da se rade ekranizacije ovako značajnih dela. Ima li posebne težine u ekranizaciji kapitalnog dela naše književnosti? Jeste li pre snimanja gledali „Korene“ i koliko su Vam oni pomogli u razumevanju onoga što autorska ekipa traži od navedenog projekta?
Sve što je epoha i prošlost zahteva određenu vrstu prilaska i razumevanja. Nisam gledala, ali jesam čitala, stoga sam na taj način bila uvedena u temu. S tim što Ketrin je nosila Francusku iz tog vremena. Kako Francusku tako i njihov način prisustva u ljubavi. Kako to, tako i otkriće da mi jako prijaju uloge na drugom jeziku.
Epoha nastavlja da Vas prati i u nastavku karijere, te tako dobijate ulogu Milice Đorđević u prošlogodišnjem nacionalnom kandidatu za Oskara – filmu „Što se bore misli moje“, kao i Vere u „Čuvarima formule“.
U oba navedena ostvarenja Vaš lik iz drugog plana izuzetno utiče na sam zaplet priče. Kako iz Vašeg ugla izgleda proces dovođenja sporednog lika u status glavnog kako film odmiče?
Za oba lika važi isto, parola koliko je meni važno biće važno i vama koji gledate.
Koliko je zahtevno prilagoditi mentalitet onom koji su imali ljudi iz tog perioda? Kako izgleda glumački povratak u prošlost – u stil oblačenja, komunikacije i razmišljanja iz tog vremena?
Realizacija, shvatanje i prihvatanje životnog tempa tog vremena u svakom smislu je ključna, a pomalo i strašna. Njihovi dani su trajali večno iz današnje perspektive kada dan traje 5 minuta.
Najavljena je i serija o životu kneza Mihaila, iz koje je suštinski i skrojen film „Što se bore misli moje“. Imate li nekih dodatnih scena koje nisu ušle u film, a koje nam dodatno prikazuju Vaš lik?
Ima još scena koje oslikavaju odnos koji smo gradili Jana i ja i Luka i ja. S obzirom na to da smo Luka i ja jedini fiktivni likovi u filmu a i budućoj seriji.
Stižemo i da poklonimo pažnju Vašem značajnom liku Vere iz „Čuvara formula“. Kako je to biti neka vrsta dvostrukog agenta, kao što je to Verin slučaj? Utisak je da i kod nje na kraju preovladava ljubav i empatija, što je ujedno i glavni motiv ovog filma?
Za mene Verina kičma jeste ambicija koja implementacijom nailazi na prepreke kao što su ljubav i empatija koju svakako ima. Što je prelepo da na kraju preovlada to, jer želim da u svima nama uvek preovlada nešto tako lepo i veliko. Jer smo na kraju bića od emocije, kojima kapitalizam to sve više i više oduzima.
Koliko Vam znači nagrada sa niških susreta, budući da dolazi upravo od kolega? Kako epizodna uloga dolazi do svoje tri dimenzije?
Kao sto sam već i napomenula, koliko znači meni, značiće i vama koji gledate. Moguće da je to jedna od stvari koju su prepoznali, ne znam. U ovom trenutku, upravo to, da starije kolege od kojih učimo i koje vučemo za rukav, najveća nagrada je upravo ta odluka koja je doneta. Najveće značenje te nagrade je upravo podrška i podstrek, na čemu sam beskrajno srećna i zahvalna.
Pomenimo i seriju u kojoj tumačite glavnu ulogu – „Složna braća – Next đeneration“. Ovde tumačite konobaricu Radicu Stanojević. Kako izgleda posle toliko godina nastaviti seriju takve popularnosti i smestiti je u sadašnji trenutak?
Velika, velika odgovornost, ali i nešto što će mi ostati u pamćenju ceo život. Cela ekipa će uvek imati posebnu ljubav od mene, veliku, ali najnežniju.
Radica sanja odlazak u inostranstvo, a o čemu sanja Maja?
Pokazaću vam vremenom.
Sa kojim likom iz dosadašnje karijere privatno imate najviše sličnosti?
Svakom liku su ključne osobine bile ambicija i snaga. Tako da sve smo mi tu zajedno.
Za kraj, gde ćemo moći da Vas gledamo u narednom periodu, a da nam smete otkriti?
Upravo je sa emitovanjem krenula „Močvara“, možda do kraja ove godine krene i „Bunar 2“, kao i serija „Sumpor“.
Foto: M.J.P. (Instagram nalog: @pupakable) fotografija sa Instagrama iskoriščena uz dozvolu Maje Čampar
Autor: Darko Dumanović
Pratite nas i na društvenim mrežama – Facebook, Twitter, Instagram, Youtube.
