Zamirisaše "Jorgovani" – recenzija filma "Jorgovani"

U utorak 27. februara, u sklopu 52. izdanja prestižnog međunarodnog festivala Fest, u Mts dvorani održana je domaća i svetska premijera iščekivanog filma „Jorgovani“, reditelja Siniše Cvetića. Reč je o drugoj dugometražnoj igranoj režiji talentovanog reditelja Cvetića, koji je ovdašnjoj publici najpoznatiji prema svom vrlo upečatljivom prvencu, porodičnoj drami „Usekovanje“ iz 2022. godine.

„Jorgovani“ nam govore o dešavanjima u glumačkom svetu iza kulisa, van svetala pozornice i glamura, u mešavini svetlosti i tame umetničkih duša. Sve linije priče se dešavaju u toku jedne noći u luksuznoj vili, za vreme dodele godišnjih nagrada za najbolju seriju. U epicentru zbivanja nalazi se najvoljeniji i najpoznatiji domaći glumački par, Igor (Ivan Bosiljčić) i Katarina (Sloboda Mićalović), glavne vedete regionalno popularne sapunice „Kad zamirišu jorgovani“. Dok reflektori obasjavaju lica ovog dvojca, neznatno kvareći šminku na njihovom licu (ili naličju), oni odišu srećom i ispunjenošću. Međutim, kako svetla bivaju prigušenija, tako se i njihove razdragane emocije menjaju, sve dok ih , kao i prvopomenuto svetlo, u potpunosti ne zameni opora pomračina.

PROČITAJTE: Sloboda Mićalović o filmu “Jorgovani”: To je crna komedija, nećete videti onu vrstu romantike kao u “Ranjenom orlu”

Ovo ostvarenje predstavlja mešavinu različitih žanrova. Preovlađuju komične scene sa primesama satire i ironije. Nadasve, ovo je film uz koji će se publika, pre svega dobro zabaviti. Iako pokazuju, naročito u prvoj polovini filma, nadasve negativne osobine, junaci ovog ostvarenja nam ni u jednom trenutku ne postaju mrski. Naprotiv, oni uglavnom sve vreme odaju šašav i naivan utisak. Posebna je čar prikazati negativan narativ na dopadljiv način. Uspostavljen je zanimljiv balans ironičnog i ozbiljnog kazivanja. Primetno je da scenario diše, što je i za očekivati s obzirom na dugogodišnju uspešnu saradnju reditelja Cvetića i scenariste Davida Jakovljevića.

Svečanost upriličenu radi dodele nagrade za najbolju seriju svako iščekuje iz nekog svog razloga. Neko je iščekuje radi proboja na svetsko tržište, poneko da bi dodatno rasplamsao svoj već poprilično plamteći ego, dok pripadnici glumačkog sveta mlađe generacije svesrdno žele da se dodvore nekom od aktuelnih filmskih moćnika, kako bi dobili svoju prvu ulogu. Uglavnom, svi su tu kako bi se lično okoristili o ovaj događaj, zaboravljajući razloge zbog kojih su kao mali žutokljunci želeli da uplivaju u uzburkane kulturne vode. Međutim, dešavanja koja će uslediti, izazvaće katarzične obrte u životima protagonista i nateraće ih da na svet pogledaju na način kakav su većina njih od malih nogu želela da gledaju.

Mnogi glumci su se ozbiljno ispružili izvan svoje zone komfora za potrebe ovog ostvarenja. U tome prednjači, pre svih, Sloboda Mićalović, koja je u potpunosti drugačija od svojih pređašnjih uloga. Ukoliko očekujete nežnu Anđelku iz „Ranjenog orla“, Slobodu vam u takvom izdanju ovaj film neće ponuditi. Međutim, sasvim uverljiva je i u nešto drugačijem aranžmanu. Sa druge strane, u filmu nijedan junak nije postavljen izbalansirano, ali je balans mladosti i iskustva zanimljivo ukomponovan. Tu su predstavnici različitih generacija, počev od Mime Karadžića, Nebojše Dugalića, Gordana Kičića do mladih, ali već dokazanih i angažovanih glumaca poput Pavla Čemerikića, Jovana Jovanovića, Isidore Janković i Jane Bjelice. Harizma Gordana Kičića je jedan od nosećih stubova humora u ovom ostvarenju. Takođe, tzv. megaekting najčešće ne stoji glumcima na način kako bi to bilo u zadovoljavajućoj meri. Međutim, Kičićev megaekting je posebna grana glume. Zaista je sa godinama doveo praktično do savršenstva svoj stil koji je vrlo upečatljiv i publici izuzetno prihvatljiv. Njegov lik reditelja je izuzetno kompleksno izgrađen, te je uz glavne protagoniste, Igora i Katarinu, dobio možda i najviše manevarskog prostora, čime je na samoj premijeri pobrao ogromne simpatije i ovacije publike. Upečatljiv je i Nebojša Dugalić u ulozi ruskog producenta Olega Kirilenka, čiji razlozi dolaska nisu baš onakvi kakvi se u prvi mah čine. Primetno je uživanje Dugalića u građenju višegranih likova, a sa nestrpljenjem se očekuje i njegova prva glavna dugometražna filmska uloga u tridesetogodišnjoj besprekornoj karijeri. U pitanju je film „Rusi konzul“, koji nam stiže 3. marta na Fest, odnosno 7. marta u redovnu bioskopsku distribuciju.

PROČITAJTE: Sunce mamino – recenzija filma

Takođe, posebno treba istaći jednu od završnih scena u filmu, izvođenje numere „Kad zamirišu jorgovani“. Upečatljivo je kadiranje u toj sceni. Na momente, kada je to potrebno, deluje, iako je tu stotinak ljudi, kao da su Ivan i Sloboda sami u kadru, te se kadar mestimično proširuje i sužava, dajući dodatno obeležje datoj sceni. Slična tehnika kadriranja je viđena i u Cvetićevom debiju na polju dugog metra – „Usekovanju“. Definitvno Cvetiću izazov predstavlja da pretežno kamernoj postavci udahne kiseonik u pluća.

Simp(tom)atične su i reference na „Ranjenog orla“, kao i Slobodu i Bosiljčića u toku filma. Zanimljiv i dopadljiv omaž jednoj od najgledanijih srpskih serija 21. veka.

Sve u svemu, ovo katarzično ostvarenje odiše mirisom jorgovana u kombinaciji sa glamurom i oporom sujetom, tu je i ponešto alkohola, a na posletku i vedrih nota koje je odsvirao simfonijski orkestar pod dirigentskom palicom reditelja Cvetića po temi „Kad zamirišu jorgovani“.Na samom kraju, može se napraviti komparacija filma sa picom Quattro stagioni. Svaki odeljak odiše drugom aromom, ali je kompozicija vizuelno dopadljiva, a, što je još važnije, ostavlja prijatan ukus.

Autor recenzije: Darko Dumanović