Ostvarenje Milorada Milinkovića, film „Što se bore misli moje“, je u prethodnih nedelju dana uzburkalo strasti i izazvalo puno pažnje i komentara, budući da ga je komisija ispred Filsmkog centra Srbije odredila kao nacionalnog predstavnika za prestižnu nagradu Oskar u kategoriji Najbolji međunarodni film, odnosno Najbolji film van engleskog govornog područja, kako je glasio nekadašnji naziv nagrade u ovoj kategoriji. No, na tu temu ću napraviti kratak osvrt na kraju ovog teksta, dok ću prvo reći nešto o samom filmu.
Film prati poslednjih nekoliko dana u životu kneza Mihaila Obrenovića, izuzetno važne figure u istoriji Srbije, budući da je upravo on vladar koji je Srbiji obezbedio oslobođenje najvećeg dela teritorije od Turaka, nakon više od 400 godina ropstva.U središtu radnje filma, smeštene su dve glavne grane priče, prva koju predstavlja ljubavna veza kneza sa Katarinom Konstantinović, svojom daljom rođakom, tačnije unukom Jevrema Obrenovića, rođenog brata Mihailovog oca, knjaza Miloša, kao i druga koja prati zaveru i dogovor oko ubistva kneza.
PROČITAJTE
Osvrnuo bih se prvo na selekciju fotografije za ovaj film koja je na mene ostavila upečatljiv utisak, budući da se radi o epohi, pa je posegnuto za blago prigušenom bojom koja uverljivo dočarava da se radi o sredini, odnosno kraju 19. veka, za šta velike zasluge idu direktoru fotografije Daliboru Tonkoviću, poznatom po radu na filmovima „Vikend sa ćaletom“, „Kelti“, „Bilo jednom u Srbiji“, kao i mnogim drugim. Takođe, produkciono je na film obraćena zavidna pažnja, svi kostimi i svaki detalj na kostimima je vrlo pažljivo, kreativno, sa merom i u duhu vremena biran i kreiran.
PROČITAJTE: Dragan Bjelogrlić – Čuvar formule uspešnog filma – recenzija filma Čuvari formule
Dragan Mićanović je vrlo uverljiv u ulozi kneza Mihaila, vidi se da je reditelj Milinković konsultovao iskusne i kompententne istoričare u realizaciji filma, jer je Mićanović uspeo da dočara Mihaila kao osobu, ne kao mitskog vladara, već kao osobu, čoveka od krvi i mesa, poetu u duši, a vladara svoje Srbije u srcu. Kako film sadrži flashback-ove, tako postoji zapažena scena kneževe reakcije na ubistvo deteta kod Čukur česme 1862. godine od strane osmanskih vojnika, što je samo delić Mićanovićeve izvedbe ove uloge.
Vredi istaći i Nebojšu Dugalića, koji tumači lik Milivoja Petrovića Blaznavca, koji je ovde predstavljen kao vanbračni sin kneza Miloša Obrenovića, što je sve češća istorijska verzija. Od njegovih facijalnih ekspresija i reakcija kada igra antagonistu, čovek se, žargonski, rečeno smrzne. Takođe, Dugalić ima interesantnu tehniku dikcije kojom svakoj svojoj ulozi, rekao bih, produži prisustvo u kadru, što je odlika velikih glumaca, što Nebojša svakako jeste. Takođe, njegov smeh kroz koji je ujedno provukao i neki zvuk nalik cviljenju u sceni kada ga zatvaraju je upečatljivo odigran. Ovo se može reći da je do sada najveća, i u smislu veličine uloge i u načinu na koji je ona odigrana, Dugalićeva filmska uloga, posle mora serijskih bravura koje je ostvario u godinama iza nas.
Pomenuo bih i Kuburu, koji se nekako pretplatio na tmurne face i negativce godinama unazad. Uzgred, ako želite vedrijeg i drugačijeg Kuburu da pogledate, obavezno pogledajte dinamičnu i zanimljivu predstavu Kerovi koja je na repertoaru Teatra na Brdu. Uglavnom, on ovde tumači lik jednog od egzekutora atentata, jednog od braće Radovanović.
PROČITAJTE: Pred rasprodatom salom mts Dvorane održana beogradska premijera filma „Što se bore misli moje“ Milorada Milinkovića
Što se mlađih snaga tiče, Jana Ivanović u glavnoj ulozi Katarine Konstantinović obećava od samog početka filma. Njena drskost i arogancija, a ujedno i damsko držanje i maniri odaju utisak da je Katarina zaista bila takva. S obzirom da ima tek 25 godina i da joj je ovo prva glavna filmska uloga, uspela je u potpunosti da odgovori zahtevima ove uloge i od nje dosta očekujemo u nastavku karijere, ovde je bila vrlo uverljiva kao što rekoh. Maja Čampar i Luka Grbić takođe imaju interesantne i zapažene uloge, kao i Miloš Timotijević, kome je u ovom filmu uloga sjajno legla i glumački je bio na nivou njegove, prema mom mišljenju, najbolje uloge u karijeri, uloge Petrita Kocija u Besi.
Sama scena atentata je takođe kadrirana i snimljena na zavidnom nivou, imamo i momenat preokreta, kada Luka Grbić staje na stranu kneza, gde pratimo njegov pokušaj obračuna sa zaverenicima, dotadašnjim saradnicima. Interesantna je i simbolika poslednjih kneževih reči, tačnije stihova.
Odličan je i Ljubiša Savanović u ulozi Atanasa Jovanovića, prvog srpskog fotografa i litografa, koji se pokazao kao jedini pravi knežev prijatelj, koji sve vreme knezu ukazuje na atentat koji može da mu se desi i predstavlja pravog prijatelja, dok je takođe i simbol i vesnik loših vesti u filmu istovremeno.
Uspeo je Milinković lepo da prenese duh tog vremena i da kreira ambijent te sredine i tog doba. Pristojno je legla Milinkoviću epoha, te se nadam da će iznedriti još koji film ovog žanra, budući da mu je poslednji film pre ovog, treš- komedija, „Patuljci sa naslovnih strana“ bio potpuni promašaj. Definitno se Milinković treba držati filmova kao što je „Mrtav ladan“, ali što da ne i ovakvih istorijskih tema, budući da je od takve napravio više nego pristojan film, samo treba izbegavati izlete kao što su „Patuljci“ ili „Zduhač, znači avantura“.
Na kraju, istakao bih i par zamerki na račun filma. Najpre, primetno je da je film nastao od skraćenog, tj. premontiranog materijala za seriju. Prema mom mišljenju film je film, a serija serija i te dve stvari ne treba mešati, a ako autorska ekipa već pribegne tome, treba napraviti poseban, unapred definisan scenario za film, kako ne bi dolazilo do nekih logičkih nedosledonosti koje su primetne u ovom ostvarenju.
Takođe, ni najsavršenija montaža ne može pokriti izbacivanje scena iz serije, te u filmu postoji par oštrih cut-ova, gde se bukvalno skače sa scene na scenu, bez nekog racionalnog objašnjenja, pa je u pojedinim momentima prilično konfuzno ispratiti neke scene, no to ne umanjuje činjenicu da se meni film u globalu i više nego dopao, ali sam siguran da će ovaj projekat svoj pravi efekat doživeti kao serija, jer će, siguran sam, to biti preglednije za ispatiti.
Takođe, pročitao sam da će naziv za insotrano tržište biti „Knez i poeta“, što baca dodatan akcenat na Mihailovu ličnost i mišljenja sam da je takav naziv pun pogodak.
Na kraju, što se tiče osvrta na nacionalnu nominaciju za Oskara, definitivno epoha uvek ima potencijala da se nominuje, ostale filmove koji su bili u konkurenciji, još uvek nisam pogledao, pre svega mislim na Bjeline „Čuvare formule“, te ne mogu dati pravi sud, ali sam mišljenja da će ovaj projekat o knezu Mihailu svoj pravi utisak ostaviti kao serija, ali i film definitivno zavređuje pažnju, a da li je baš potencijal za Oskara, pitanje je. Činjenica je da je ovo važan film za nacionalnu istoriju i uvek me raduje snimanje nekog filma ovakve tematike, te se nadam da će ovakvi filmovi postati sve češći, jer je evidentno naša kinematografija u zamajcu, budući da se snima u proseku 17 filmova godišnje, od kojih praktično sve što zavredi dobije priliku za bioskopskom distribucijom, pa takve filmove, koji dođu do bioskopske distribucije, među kojima je naravno i ovo ostvarenje, najtoplije preporučujem gledaocima, ljubiteljima našeg filma da pogledaju, a ekipi ovog filma želim puno sreće kao nacionalnom predstavniku za nagradu Oskar.
Autor recenzije: Darko Dumanović
Foto: Dalibor Tonković
Izvor: TVINEMANIA
Pratite nas i na društvenim mrežama – Facebook, Twitter, Instagram, Youtube.
