Gluma je kanalisano ludilo, novembar 1996: Nikole Đurička sećate se iz TV-serije „Otvorena vrata”, TV-emisije „Oko moje glave” i brojnih pozorišnih uloga („U potbalublju”, „Oksimoron”, „Slučaj Hinkerman”, „Zigi — zvezdana prašina”…). Za njim je odnedavno i prva velika filmska uloga. Teško da momka sa slike možete da zamislite sa pištoljem na ruci. Upravo takvog gledaćete ga u filmu „Do koske” (uskoro dolazi u bioskope!) u kojem Nikola igra vođu jedne lokalne ulične bande. U iščekivanju filmske premijere i novih pozorišnih projekata, Nikola je trenutno na odmoru. Rado je pristao da priča za nas, ali je u prvo vreme bio uzdržan jer se, kako kaže, ne oseća dovoljno pozvanim da priča za javnost.
„Uvek mi glupo zvuči to kada ja pričam. Ne mislim da imam nešto naročito da kažem što bi trebalo objaviti. Drugo je kada Orson Vels ili Ljuba Tadić pričaju o svom poslu, to i ja kao mladi kolega obožavam da slušam. Ne znam koliko ima smisla kada ja pričam?”
Možda ima iz perspektive nekog tvog vršnjaka?
„Možda! Zato i govorim. Govorim zbog nekog kome će možda biti drago da su i glumci normalni.”
Imaš potrebu da dokazuješ da si normalan?
„Da. Sve je manje normalnih, a pogotovo među onima koji se bave glumom. Glumac po prirodi stvari mora da bude otvoren ka ludilu. To može da dovede do ozbiljnih razmera, da stvarno šizneš. Umeće je varirati između zdravog razuma i zdravog ludila.”
Uspevaš li u tome?
„Ja još nisam došao u fazu da sve razumem, ali mi to sa iskustvom polako stiže. Vremenom mi se otvara mogućnost da od svakog posla intimno nešto naučim. Za svaki lik koji uradiš, iskopaš jedan deo sebe, samim tim bogatiji si za jedno iskustvo.”
Koliko te uloge ostavljaju privatno na tebi traga?
„Za sve što sam do sada uradio ja sam se trudio da to budem ipak ja, tj. da to bude neki deo mene koji ja, kao svaki šizofreničar — glumac, krijem. Kada to otvoriš, osvetliš, shvatiš da si to ti. Zato pozorište koristi ne samo publici, nego i glumcu. Mora da ih opismeni da budu bolji i da bolje razumeju ljude.”
PROČITAJTE
Posmatraš li glumu kao zanat ili računaš na urođen talenat?
„Gluma je zanat, ali zanat koji zahteva dar. Postoji mehanizam glume koji moraš da naučiš i da ga sasvim racionalno primiš, talenat ti je neophodan da bi prepoznao momenat inspiracije. Ne mislim da se gluma može sasvim savladati učenjem, ali ne mislim ni da postoji kategorija rođenog glumca. Postoje samo oni koji razumeju suštinu komada i lika i oni koji imaju loš motiv za bavljenje glumom…”
Koji bi to loši motivi bili?
„To su neki ego-fleševi. Kada dobiješ indeks FDU-a, koji je elitni fakultet, to je kao da si dobio čin u vojsci. Ako si došao sa pogrešnim motivom onoga trenutka kada upišeš akademiju ispunio si zadatak. Imaš svoj indeks, postao si ego-manijak i možeš svakome da kažeš da si glumac. Za bavljenje ma kojim umetničkim poslom strašno je važan čist motiv. Pravi motiv je užasno intimna stvar.”
Koji je tvoj motiv za bavljenje glumom?
„(tišina)… Mislim da sam ja blesav čovek… Nisam baš nešto sa nogama na zemlji. Ja ne umem sa parama, ne umem dobro da računam, ne umem dobro da procenim ljude… Ja sam otvoren kada ne treba da budem otvoren, a zatvoren kada ne treba da budem zatvoren. U nekim konvencionalnim situacijama ja se strašno loše snalazim, ali kada je neko igranje, neko ludilo u pitanju, ja sam tu siguran. Onda se ne bojim i da poginem. Napolju sam strašno uplašen i automobila i svega… gluma je bežanje, čak nije ni bežanje nego neko kanalisano ludilo, da se ne bavim glumom verovatno bih poludeo. Ovako zbrišem u pozorišre i kanališem svoju blesavu energiju.”
Koliko si sujetan?
„Sujeta je veoma opasna ako te ponese. Svi glumci su po prirodi egocentrici, svako želi da je u centru pažnje. Ali sve manje se time bavim što sam stariji. U početku je bilo velikih borbi, stalne želje za dokazivanjem…”
Kada je to bilo?
„U osnovnoj školi, tada sam ganjao da budem popularan, ali sada to prevazilazim.”
Misliš li da si sada popularan?
„Da, ja jesam popularan. To je normalno. Kada sam snimio ‘Otvorena vrata’ dečica su upirala prstom u mene. To je prijalo, hranilo ego, ali posle izvesnog vremena shvatio sam kako nije dobro da me to pali.”
Da li je došlo do toga da popularnost opterećuje?
„Ne, ovo je ipak Srbija. Neće mi se desiti da izađem na prozor i zateknem 6000 devojčica sa transparentima. Nije ovo Amerika, nema ovde takvog hydra pritiska na popularne ljude, a nisam ni ja tako đavolski popularan. Za mene znaju ljudi koji prate pozorište i poneka tinejdžerka, ali i on će naći uskoro nekog novog ko se bude pojavio na televiziji, to nema veze sa mnom, to je njena stvar.”
Da li se nešto izmenilo u tvom životu poslednjih godina?
„Nije, ostalo je sve isto, jedino što me, što kaže Rambo, ‘puštaju preko reda da kupim cigare’… Ali nije se ništa izmenilo, moji su drugovi ostali isti i sve ostalo je baš identično.”
Kako živiš trenutno u Beogradu?
„Postoji jedan Beograd koji svi poznajemo, i jedan Beograd u senci. Tu se ja muvam, po tamnim kutovima ovoga grada. Brišemo po nekim prolazima, odlazim u ‘Šansu’ jer tamo nema žive duše. Igram fudbal, bežim negde u Košutnjak, krijem se po nekim šumarcima. Pravo da ti kažem — dosta mi je ove gužve. Mislim da je priroda pravi spas…”
A ljubav?
„Ljubav je ono što može da ti dâ ozbiljan smisao ako se ‘pogubiš’. Kada posao prestane da donosi intimno zadovoljenje, ljubav je ono što može da te smiri.”
Razgovor vodila: Biljana Jasić
Naslovna slika je odrađena u programu Photoscape X Pro.
Obrada celokupnog materijala: Sve nostalgično za Tvinemania.rs
(„Frka”, br. 4, 18. novembar 1996.)
