Nakon filmova o Tomi Zdravkoviću i Aci Lukasu, srpska kinematografija je postala bogatija za još jedan biopik posvećen pevaču narodne muzike. Ovoga puta, na veliko platno prenet je život proslavljenog pevača Džeja Ramadanovskog. Režija filma Nedelja je poverena mladom i već dokazanom reditelju, Nemanji Ćeraniću, poznatom po debitantskom filmu Lihvar, inače prvom srpskom post-covid filmu, kao i po režiji nekoliko epizoda popularnih televizijskih serija Grupa i Švindleri. U ulozi samog Džeja našao se Husein Alijević Husa, poznati izvođač dens muzike, dok zapažene uloge ostvaruju Marko Janketić kao Iso Lero Džamba, Stefan Vukić kao Zdravko, Aleksej Bjelogrlić kao Mića Sovtić, Stojša Oljačić kao Sulja, odnosno Milica Janevski i Zlatan Vidović u ulogama članova bračnog para koga čine Marina Tucaković i Aleksandar Radulović Futa.
Za početak, jedna od glavnih odlika ovog filma, iako nadahnutog velikim uspehom Tome, je prilično velika umerenost u romansiranju Džejevog lika, za razliku od Tome. Kada govorimo o filmu Nedelja, ne govorimo o, holivudskom terminologijom rečeno, weeper filmu, koji ciljano navodi gledaoce na suze i tužne emocije. Naprotiv, u ovom filmu će se svako rasplakati na različitoj sceni, a neko pak neće ni na jednoj.
Film Nedelja prati sam Džejev uspon, od teškog detinjstva, preko turbulentnih, ali pravičnih dorćolskih ulica do estradnih visina, tačnije do njegovog prvog solističkog koncerta na beogradskom Tašmajdanu 1991. godine. U fokusu priče su prijateljstvo, odanost i drugarstvo, te danas, u priličnoj meri zaboravljene osobine, toliko da se najčešće mogu svrstati u kategoriju arhaizama i istorizama. Reditelj Ćeranić se opredelio da Džeja postavi kao naratora priče, te na taj način, ne možemo Džeja posmatrati kao glavnog lika ovog filma u doslovnom kontekstu, već kao pripovedača koji nam govori o odrastanju grupe mladića, čiji je i on sam deo, sredinom 70-ih i 80-ih godina. Ono što je upečatljivo u samim scenama Džejevog detinjstva je retro štimung u kom je posložena slika. Na taj način se, između ostalog, postiže dramsko razgraničavanje prošlosti i filmske sadašnjosti, koja je u ovom slučaju 1991. godina. Tako pratimo Džejevo najranije detinjstvo, pri čemu ga u detinjstvu tumači odlični mladi Alen Selimi. Primetna je velika posvećenost pri radu sa decom u kadrovima iz prve trećine filma u kojima su ona prisutna. Nije nimalo lako doneti emociju jednog odbačenog dečaka, koju je mladi Alen izneo na jedan vrlo uverljiv način. Njegovo detinjstvo je obeleženo boravkom u popravnom domu u Kruševcu. Tamo je dospeo zbog šibicarenja još od malih nogu, kao i izbegavanja odlazaka u školu.
PROČITAJTE: Pokidan – recenzija filma
Dalje, kako Džej odrasta, Husa zamenjuje mladog Alena i počinjemo da pratimo momačke dane grupe drugara iz detinjstva. Tako se upoznajemo sa njihovim prvim životnim idealima, ljubavima, težnjama, lomovima… Ovde do izražaja dolazi kratka, ali efektna epizoda Maše Đorđević u ulozi Nine, prve simpatije kako Džeja, tako i celog Dorćola. Ona je sve ono što Džej nije: visoka, plava, lepa i zgodna. Predstavlja nedostižan ideal jedne mladosti. Međutim, kako to obično biva, takve devojke same sebi pokvare sreću. Na koji način je to Nina uradila, ostavljam vam da pogledate u filmu.
Kako se bližimo sredini filma, tako na scenu stupa, uz metaforički ceo Dorćol, suštinski glavni lik druge polovine filma – Iso Lero Džamba, Džejev brat od tetke. Može se reći da je ovo filmska uloga karijere Marka Janketića. Džambu naravno ne možemo okarakterisati kao pozitivca. Njegov lik je posložen i prikazan kao osoba iz kriminalnog miljea koja sve probleme rešava vatrenim oružjem i silom. Međutim, taj šarm koji mu je doneo Janketić od njega čini lika dopadljvog gledaocima ovog filma, ponajviše, zahvaljujući Janketićevoj bravuri. Međutim, vidimo i dosta njegovih ljudskih strana. Prisutna je ta zoroovska ideja borbe za pravdu pri kreiranju njegovog lika. Pravu stranu njegove duše vidimo u trenucima kada on Džeju piše pesmu, kao i po odnosu u scenama kada su mu prijatelji u problemu. Velika je pažnja reditelja posvećena ovom liku. Nije ni napisan, ni posložen, a ni odigran jednolično i monotono, već je to lik koji se najviše ogoli i otkrije pravu stranu u samom filmu. Montažerski ga od druge polovine filma ima upadljivo najviše u kadru, te je lik kome je dato najviše prostora za manipulaciju, što je Janketić oberučke znao da prihvati i iznese. Mnogo naravno zavisi od dobrog kastinga. Tako ni tretman publike prema Džambi ne bi bio isti da ga Janketić nije oživeo na velikom platnu. Vruć je krompir bio u rukama Marka Janketića, ali je on uspeo da ga pojede, a da se ne opeče.
Poseban pečat filmu daju Milica Janevski i Zlatan Vidović, pri čemu je posebno zanimljivo napisana scena upoznavanja Džeja sa ovim muzičkim dvojcem. Džej je sa drugarom otišao da proda jaknu Marini u njihov studio. Tada mu se nije svidelo izvođenje pevača koji je u tom trenutku snimao pesmu. Husa (Džej) tada vrlo energično baca jaknu drugaru u ruke i počinje sa pesmom. Već pri toj energiji kojom se okrenuo se videlo da je to to, nakon čega ide fantastična reakcije Milice Janevski koja je ušla i u trejler za film: „Ko si bre ti?“. Već je upadljivo koliko Milica Janevski znači svakom projektu u kom se pojavi. Za nju jednostavno nema malih uloga. Koliko god malo prostora imala za razvoj lika, ona će sama dodati sebi manevarskog prostora i zaokružiti svoj lik. Zaista bi bio interesantan spin – off uraditi sa njom i Zlatanom.
Ono što daje dodatni pečat filmu je činjenica da nije obuhvaćen ceo Džejev život, već samo njegov proboj na estradnu scenu. Njegov prvi veliki solistički koncert je zapravo kraj ovog filma. Jako smela postavka reditelja Ćeranića, ali i vrlo uspešna. Bez obzira što je obuhvaćeno svega 30-ak godina, priča ovog filma je zaokružena. Svako dalje bavljenje Džejevim likom i delom bi bilo samo pretakanje iz šupljeg u prazno koje ne bi donelo nikakvu novu širinu filmu, a samo bi pokvarilo dobru dinamiku.
PROČITAJTE: Film “NEDELJA” – U toku je snimanje filma o Džeju Ramadanovskom!
Za kraj, treba istaći i poneku zamerku. Husa u scenama kada glumi Džeja iz mlađih dana nosi periku, bez ikakve šminke koja bi mu davala na mladosti, dok ga sama perika još dodatno čini starijim, te se stiče utisak da Džej sa godinama biva sve mlađi, nešto poput Bendžamina Batona, što naravno nije bila ideja filma. Međutim, pretpostavljam da su tome kumovale budžetske okolnosti, kao i bojazan da bi eventualna maska samo pokvarila fizionomiju lika, pa se pribeglo estetski manjem zlu. Kako je film montiran iz znatno obimnijeg serijskoj materijala, neki likovi, kao što je Džejeva supruga Nada, ostaju zaboravljeni i nedorečeni, no to je već standardna boljka srpskog filma. Ono što je napredak ovog filma u odnosu na druge montirane iz serije je taj što je postojao scenario definisan samo za film, ali jednostavno neki propusti se dese, što je i normalno, pa tako neki likovi jednostavno nestanu, dok neki budu pomalo napadno iskorišćeni tek za poneku scenu. Sve u svemu, dobili smo jedan zanimljiv i vrlo pitak film koji ima svoj zamajac. To potvrđuje i rekordan start od 100 000 gledalaca za prvi vikend prikazivanja, te smo na taj način već u prvom mesecu nove godine dobili vrlo ozbiljnog kandidata za najgledaniji film u tekućoj godini. Ovakav start može samo da raduje nas ljubitelje domaće kinematografije, jer je ovo dokaz da ipak ima nade za kulturu kod nas, čemu autorska ekipa ovog filma nepobitno doprinosi. Zaista jedan lep početak filmske godine i preporuka za bioskopsko poslepodne. Jedan vrlo ukusan nedeljni ručak nam je pripremio reditelj Ćeranić ovim filmom, tako da ne morate biti prevelik filmski gurman da bi vam se film dopao.
Autor recenzije: Darko Dumanović
Foto: Pelicula production
Pratite nas i na društvenim mrežama – Facebook, Twitter, Instagram, Youtube.