„Lakše je ljubiti koleginicu”, novembar 2004: Film „Diši duboko”, kvaziprovokativna priča o dve devojke u (ničim izazvanoj) homoseksualnoj vezi, ako ništa drugo, ukazao je na glumice čiji potencijal premašuje nedorečene i smušene okvire uobičajenih ovdašnjih scenarističkih dometa.
Jedna od tih glumica je Jelena Đokić, krhka, riđa devojka rodom iz Splita, koja se sa roditeljima početkom devedesetih preselila u Herceg Novi, a odatle otišla na Cetinje da studira glumu. Sa već solidnom reputacijom u pozorištu, pred filmske kamere prvi put stala je u „Sjaju u očima” Srđana Karanovića, nakon čega su usledile uloge u „Diši duboko” i „Opet pakujemo majmune”, Nagrade na festivalima u Herceg Novom i Nišu su je, po mnogima nezasluženo, zaobišle, ali to je donekle ispravio žiri festivala u Novom Sadu, proglasivši njenu ulogu u „Majmunima” kao najbolju.
PROČITAJTE
U poslednje tri godine živi u Beogradu, a razgovarali smo neposredno pred premijeru filma „Diši duboko”.
Šta mislite, kako će publika prihvatiti dve lezbijke kao glavne likove?
„To je samo deo priče u filmu koji se bavi onim trenucima u životu koji prethode važnim odlukama, pooput ulaska u neku emotivnu vezu, raskida, zaposlenja, odlaska od kuće… Sve je tu uglavnom u naznakama, pa i homoseksualni odnos dve devojke. Rediteljski pristup je u stilu da ljudska mašta može to daleko bolje da nadgradi nego što mi možemo da pokažemo pred kamerama. Tako da ni u tim scenama nije traženo ništa strašno, ništa previše neprijatno.”
Ipak, bilo je maženja i poljubaca. Niste imali posebnih problema na snimanju tih scena?
„Sve je išlo dosta jednostavno. Postojao je, naravno, prirodni otklon, ali i Ana i ja smo tome prišle sa namerom da odradimo scenu najprofesionalnije što možemo. Posle smo obe zaključile kako je lakše poljubiti koleginicu pred kamerama, jer sa muškarcem uvek postoji neka privatna lagoda ili nelagoda.”
Sada će vas svi pitati šta mislite o mnogo čemu, pa i o pravima homoseksualaca. Koliko ste spremni da javnosti iznosite svoje stavove?
„Što manje. Ne mislim da imam nešto epohalno da kažem, što bi ljude moglo da interesuje.”
Ali, mišljenje javnih ličnosti nekima je uvek zanimljivo…
„Svako treba da ima svoje mišljenje, ali ne i da ga uvek iznosi javno. Zašto bih ja sada nešto govorila ili slušala kako neko govori o homoseksualnosti? To je ružno, mislim da ljudi nemaju pravo da procenjuju ko bi koga trebalo da voli i sa kim da bude. Šta te briga sa kim sam ja? I kakve to veze ima sa tobom?”
Šta vas je najviše privuklo tom liku u filmu?
„Želja da igram lik koji je ekstremno različit od mene i od bilo čega što sam do sada igrala. Izazov. Verujem da je za glumicu dobro da igra različite uloge, kako ne bi upala u određeni fah, grubo rečeno. Zato mi je ta lujkača prosto bila zanimljiva.”
Kako ste se pripremali za nju?
„Ovde nikad nema dovoljno vremena za pripremu uloge. U pozorištu još uspevam da kroz probe doteram lik, ali na filmu toga nema. Obuku te, našminkaju, nekada vam se to uopšte ne sviđa, nije u skladu sa likom kakvim ste ga zamislili, ali pronađeš nešto u liku čega se držiš, i eto… Za mene je ključna scena kada Ana i ja skačemo bandžijem. U svetu to zovu „love jump” (ljubavni skok) i na njega se odlučuju parovi kada započinju vezu, kada požele da zajedno dožive adrenalinski šok koji neki porede sa orgazmom. Kada sam se popela na pedesetak metara, nije mi baš bilo lako da skočim. A onda sam iza sebe čula instruktora koji mi je govorio: ‘Diši duboko!’ Tada sam skapirala o čemu se u filmu radi.”
Udahnete li duboko pre nego što donesete neku odluku?
„Da, često. Češće nego što priliči mojim godinama.”
Uvek dobro razmislite?
„Ponekad slušam žensku intuiciju. Njoj čak više verujem nego razumu. A poznanici me smatraju proračunatom, doživljavaju me kao matematičara.”
I — koliko ste zadovoljni filmom i svojom ulogom u njemu?
„U Herceg Novom, pred projekciju, imala sam ogromnu tremu. Na kraju je ispalo po principu „kako sam se nadala, dobro sam se udala”. Mislim da je film korektan.”
Lakše je ljubiti koleginicu — Rezime 1
“Mislim da ljudi nemaju pravo da procenjuju ko bi koga trebalo da voli i sa kim da bude.”
Majka ili riba
Svake godine u našem filmu pojavi se nekoliko glumica, a tek poneka uspe da se održi. Zašto?
“Kod nas nema mnogo filmova koji se bave ženama i glumice su uglavnom neka vrsta pratećeg programa — ili su majke, ili dobre ribe. A za to su potrebne fizičke predispozicije, koje se vremenom gube. Osim toga, glumice, na žalost, karakteriše i fizički izgled, pa je potrebno vreme da vas ljudi prihvate drugačijom od onoga kako izgledate.”
Razgovor vodio: Viktor Čikeš
Naslovna slika odrađena u programu Photoscape X Pro.
Celokupan materijal obradio: Sve nostalgično za Tvinemania
(„TV Novosti”, br. 2082, 17. novembar 2004.)
