Poslednjih pet godina svog stvaralaštva Radoš Bajić, reditelj najgledanije srpske serije od kada se meri zvanična gledanost, tople, ljudske sage o srpskom selu, „Selo gori, a baba se češlja“, posvetio je radu na projektu „Heroji Halijarda“, priči o najvećoj svetskoj akciji spasavanja na polju vojne avijacije, kada je vojska tadašnje Kraljevine Jugoslavije spasila preko pet stotina savezničkih pilota.
Zapravo, operacija Halijard je samo bočna, skrajnuta linija priče, koja predstavlja svojevrsni narativ, dok je u samom jezgru priče metaforički postavljena porodica Jović koja suštinski simbolizuje celu Srbiju, odnosno tradicionalno srpsko domaćinstvo. Jovići su istinski heroji Halijarda u ovom ostvarenju, porodica kojoj užasna ratna zbivanja pokušavaju da iseku korenje, a ona se, svojstveno istinskom, čovečnom junaštvu trudi da se izbori sa svim užasima rata. Radoš je, u saradnji sa našim najvećim živim scenaristom, Dušanom Kovačevićem, uspeo da napravi jednu pravu antiratnu dramu, da stvori pravi antiratni ambijent u, nažalost, neljudskim uslovima rata. Simbolički je jedan sin porodice Jović, Mirko (Nikola Rakočević) završio u četničkom pokretu, dok se drugi Sreten (Vučić Perović) obreo u partizanskom. Najmlađi, još uvek nepunoletni Ilija (Čubrilo Čupić) ostaje na početku uz oca Kostu (Žarko Laušević) na svom domaćinstvu. Već ova podela na samom početku alegorički implicira na jedan od glavnih motiva ovog filma – večite podele među srpskim narodom.
PROČITAJTE: Dragan Bjelogrlić – Čuvar formule uspešnog filma – recenzija filma Čuvari formule
Od samog početka, primetno je da je ovo, u produkcionom smislu, izuzetno zahtevan film. Početni kadrovi rušenja aviona su obećavajuće snimljeni, a taj utisak ostaje i do kraja filma. Postavili su visoke standarde tehnikom snimanja već dokazan tandem Radoš Bajić – Predrag Jočić ovim filmom. Posebno bih istakao scene borbi koje su snimljene sa primetno velikom posvećenošću, sa tačnim akcentom na bitnim detaljima koje je autor želeo da istakne, bez suvišnih kadrova, sa jasnim odrednicama kojim su se vodili prilikom snimanja takvih scena, a sve to prožeto primetno dobro uklopljenom muzičkom temom vrsne umetnice, Bilje Krstić, koja suštinski bitno utiče na finalni „glanc“ ovog filma, dajući mu dodatnu notu neizvesnosti, dinamičnosti, a rekao bih i dodatni balans.
Bez ikakve sumnje, ako iko ume da odabere svoje saradnike, to je Radoš Bajić, setimo se samo selekcije glumaca za „Selo gori“. Još jedan detalj koji bih istakao iz „Selo gori“, a primetan je na određenim mestima i ovde je taj da je dijalekat lokalnog govornog područja, žargonski rečeno, skinut gotovo bez greške, što su mnogi autori pokušavali da ponove, ali im nije polazilo za rukom, već se svelo na puko karikiranje lokalnog dijalekta. To kod Radoša nije slučaj, pogotovo jer je i sam iz kraja u kom je snimano „Selo gori“, baš kao i ja, pa navedena serija kod mene izaziva i dodatnu vrstu emocije, između ostalog i zato što su pojedini kadrovi iz te serije snimane u kućama mojih bliskih rođaka i prijatelja. No, vratimo se na ovaj film.
PROČITAJTE: Održana premijera filma “Heroji Halijarda”
Kao što rekoh, Radoša karakteriše dobar izbor saradnika, te je ovde glumačka ekipa tako izabrana, da se može reći da nikog drugog ne bismo mogli da zamislimo u njihovim ulogama. Ne bih trošio puno reči na bravure Lauševića, rekao bih samo da je primetno manja dinamičnost filma kada on nije u kadru. Nela Mihailović je osoba stvorena za ulogu majki, što je ovom ulogom još više potvrdila. Radovan Vujović i Nikola Rakočević takođe ostvaruju zapažene uloge. Međutim, jednu ulogu bih posebno istakao, Teodoru Dragićević u ulozi Radmile i usudio bih se da upotrebim frazu za nju – nova Milena Dravić srpske kinematografije. Takođe, upečatljiv je i Pera Božović koji čitav film glumi isključivo pomoću gestikulacija, dok prve reči izgovara tek krajem filma, videćete kada pogledate film zbog čega. I sam Radoš ostvaruje jednu, moglo bi se reći polukameo ulogu, muzikanta ludog Gojka, koji na neki način simbolizuje recimo Filipa Višnjića iz epohe Prvog ustanka.
Solidan je balans napravljen u pojedinim scenama gde se pokazuje da u ratu, kao i u životu, ne postoje u potpunosti dobre ili loše strane, već samo dobri ili loši ljudi, te je tako prikazano da svaka strana ima svojih dobrih ili loših predstavnika.
PROČITAJTE: Što se bore misli moje – recenzija filma
Na kraju, ne može naravno sve biti idealno, pa se moraju reći i određene zamerke. Prva je, što je, već tradicionalno loše u srpskoj kinematografiji, film nastao kao krpež iz serije, pa negde pri sredini obiluje prilično raskupusanim materijalom i nabacanim istorijskim informacijama o operaciji, koja, ruku na srce, nije ni prikazana do kraja u filmu, te u filmu ne vidimo gde lik Edvarda, oborenog pilota kog su čuvali Jovići, u stvari završava na kraju filma, te pojedine linije priče, od kojih je ovo jedna, ostaju prilično nedorečene, pa imam utisak da je film, iako traje 140 minuta, naprasno završen, dok se u sredini prilično odužio pojavljivanjem nekih informacija i nekih likova, kao što je, na primer lik koga tumači Boda Ninković, koga inače jako poštujem kao glumca, ali za koga dostojno ne saznajemo ni ko je, ni šta zapravo predstavlja u ovom filmu. Ima tu još gomila nekih nabacanih likova, čije će se prisustvo verovatno opravdati u seriji, ali je ovde prilično konfuzno i beskorisno za samu radnju priče. Takođe, Radmila na oproštaju od Edvarda, prema kome vidljivo gaji određene emocije od samog početka filma, ne želi da se pozdravi sa njim, jer je bila u zabludi da je oženjen i ima porodicu. Međutim, sam njihov odnos ostaje ipak nerazvijen i nedorečen, pa malo i čudi njena toliko emotivna reakcija, jer nismo stekli utisak da se među njima ipak rodila ljubav. Ali, kao što sam već rekao, ovo je ipak jedan i više nego pristojan film za pogledati. Vredi naglasiti da ovo nije nikakav propagandni film ove ili one strane, već jedna antiratna drama koja govori o tragizmu i cepanju jedne porodice, metaforički o cepanju jednog naroda, jedne države u ratnim uslovima i jedan film koji savršeno šalje antiratnu poruku. Mnogo je primera antiratnih poruka u ovom filmu, te ne bih želeo da budućim gledaocima uskratim užitak, pa da navedem bilo koju.
Da zaključim, svako ko ima utisak da je ovo propaganda bilo čega drugog, osim mira i lepote života, življenja i ljubavi, taj jednostavno nije pogledao ovaj film ili ga, pak, nije razumeo.
Autor recenzije: Darko Dumanović
Foto: Contrast studios
Izvor: TVINEMANIA
Pratite nas i na društvenim mrežama – Facebook, Twitter, Instagram, Youtube.
