Glumica Ana Lečić, gostujući u “Beogradskoj hronici” na Prvom programu RTS-a govorila je o svom iskustvu na seriji “Dug moru”, svojim interesovanjima pored glume, kao i planovima za budućnost.
PROČITAJTE: Nešto između – vodič kroz mentalitet Beograda (RECENZIJA)
Je l’ se sećaš ti onog trenutka kada su ti rekli da si dobila ulogu? Kako si reagovala?
- To sigurno neću nikad zaboraviti. Bila sam kod kuće i iščekivala, znali smo da otprilike tog dana treba da dobijemo odgovor da li sam dobili ulogu ili ne. to je bilo posle tri kruga kastinga i onda me je zvala Bojana Maljević, koja me je, u stvari. i zvala na kasting preko svog studenta, koji je mene, igrom slučaja, upoznao par dana pre nego što se ona žalila kako ne mogu da nađu glavni ženski lik za seriju. I onda je bio prvi krug, drugi krug, treći, i te večeri se očekivao poziv. I, naravno, nisam mogla ništa da radim, trema i iščekivanje, kao da sam i znala, ali uvek postoji doza nesigurnosti i onda me je okrenula i kada sam videla njen poziv, negde oko 7-8 uveče, rekoh:”To je to”. U tom momentu sam znala.
I čsta je bio prvi osećaj? Je l’ je prvi osećaj bio trema ili je bilo “Vau! Prva glavna uloga”?
PROČITAJTE: Kaži zašto me ostavi – neko čudo se sprema (RECENZIJA)
- Prvi osećaj je bio pozitivan, prvi osećaj je bio euforija pre svega, sreća. Trema je nešto što signe kasnije, kada shvatiš – Ok, ja sad nešto treba stvarno da odradim ovde, i onda i pred kadar i tako različite sitiacije, tada udari trema malo više, ali u ovom momentu je verovatno to bila neka pozotovna trema i radost, pre svega. To je najtačnije osećanje, radost velika.
Prva uloga, glavna uloga i takva glumačka ekipa, zaista ozbiljna glumačka ekipa i sigurno veliki izazov za tebe, jer ti si na trećoj godini i prosto tu moraš da pokažeš ono što znaš, s druge strane treba da se uklopiš sa kolegama, kako je to izgledalo sve na snimanju?
- Dolaziš i tu su ljudi koji su majstori svog zanata, koji su snimali i snimaće.
Jesi li poznavala neke od njih?
- Jesam više iz prolaza, Sergeja sam znala od ranije isto, ali manje-više, to je nova ekipa, koju sam sretala ili kao mala, ali nikad nisam radila, ili nismo se poznavali konkretno, neko druženje da smo imali. I onda je samim tim jako uzbudljivo da se prvo upoznaju ljudi u hodu dok se snima i naravno da je bila trema u momentu, ja sam student, treća godina, u tom momentu druga, a sad su ovde ljudi koji potpuno barataju ovim.
Je l’ ti je to lakše ili teže bilo?
PROČITAJTE: Realna priča – realno o svima – (RECENZIJA)
- Lakše, zanimljivo, zato što sam shvatila u jednom momentu da sam ja student i da, ako mi je nekad dozvoljeno da grešim, to je tad. Ti studiraš, i dalje učiš zanat, niko od tebe ne očekuje da budeš perfektan zato što su svi znali da je prva uloga i samim tim imali mnogo razumevanja i oni su nekad svi počinjali.
Jesi li tražila neki savet?
- Da, znači mi savet, uglavnom pre scene. kolege da mi kažu da li je to dobro, da li je to pravi put. Najbolje je uvek poslušati sebe i svoj osećaj za lik, jer, na kraju dana, vi tumačite taj lik. ali mnogo znači da čujem nekog ko se razume. Naravno i reditelja, on mi je bio amin, ako on kaže da je dobro onda dobijem vetar u leđa da radim dobro i onda sa više samopouzdanja ulazim u scenu.
Jesi li gledala sebe?
- Jesam, gledala sam i pre emitovanja.
Je l’ bi sad nešto menjala?
- Uvek, uvek. Mislim da nema tog glumca koji bi rekao da ne bi baš ništa promenio.
A osećaj kad sebe gledaš?
- Kad mi je Bojana pustila radnu verziju materijala, meni je toliko bilo teško da gledam, pogotovu što je to u procesu bilo, neke epizode smo videli dok smo i dalje snimali. Čudan je osećaj, jako je čudan, u nekom momentu je dosta neprijatan, nekako kao da gledaš drugu osobu i ne znaš ni kako ti lice izgleda ni kako se neke stvari čitaju koje si ti osećao, da li se to sad vidi u kadru. Jako ume da bude neprijatno, ali sam naučila da se naviknem, i na svoj glas, trudila sam se, mnogo mi znači da gledam, jer tako lovim greške i mnogo mi znači za dalje, a ne mogu da znam, ako ne pogledam. I onda rekoh:”Prevaziđi sebe, odgedaj to da znaš gde si grešila”. Uvek postoji prostor gde sam mogla bolje da uradim nešto.
Ti nisi oduvek htela da budeš glumica, bez obzira što je tebi bliska, jer tvoj otac je glumac. Zanimao te je dizajn, fotografija…
- Dizajn, fotografija, psihologija, sve to i dalje stoji. Gluma je ono što pruža da budemo sve to, pogotovu kad smo neodlučni. Ali, ključno je bilo to da je, nesvesno, mene gluma kroz ceo život zanimala, uvek sam ulazila u neke likove i zanimalo me je kako neki ljudi misle, zašto tako se ponašaju. To je sve deo glume, to je psihološki rad, ima psihologije da ti shvatiš ko je taj lik, pitanje koje se bavi ljudima direktno. Kroz samu glumu ti učiš ne samo toliko o sebi, nego i o drugim ljudima i to je toliko plemenito i divno da ti, ako radiš to na pravi način, učiš da više razumeš ljude, da razumeš i sebe da si negde i blaži prema sebi, da vidiš sve te nijanse u likovima i osobinama, sve to leži i u tebi, ti shvatiš koliko od toga u tebi ima, i lepog i ružnog. To je jedno veliko istraživanje, igra i ozbiljan rad, sve u jednom, što mi je pružalo da mogu da radim više stvari odjednom i da nikada ne prestane taj rad, rad koji je do kraja života.
Šta kaže tata? Je l’ je on najstožiji kritičar?
- Pa, ume da bude. Nije on strog, nije brutalan, ali je iskren i znam da me nikad neće lagati. Samim tim, uvek sam na nekom oprezu kad treba nešto da mu pokažem jer znam da će mi reći istinu, ako je loše-loše je, ali je stvarno jako ponosan, zato što sam upala sa dobrom ekipom da radim, koja je proverena, sa kojom je on radio, mislim da tu ima i malo simbolike, sa Bojanom Maljević je radio u Bulevaru Revolucije, to je isto bio njen prvi film. Tako da je jako zadovoljan.
Šta je tvoj plan za dalje?
- Moj plan za dalje je da nastavim da se bavim glumom.
PROČITAJTE: Dnevnik Diane Budisavljević (dnevnik heroja) – recenzija –
Pratite nas i na društvenim mrežama – Facebook, Twitter, Instagram, Youtube.
Izvor: Beogradska hronika / RTS