Ajvar (2019) – Koliko god voleo domaće filmove, u poslednje vreme retko odlazim u bioskop da pogledam neko novo ostvarenje.
Zašto?
Pa razlog je ustvari jednostavan.
Već dugo vremena, čini mi se, u novijoj srpskoj kinematografiji postoje samo dva žanra.
To je ili neka komedija koja “obara rekorde gledanosti”, a u kojima se vrte iste fore i fazoni istih glumaca. Ruku na srce nisu glumci krivi, veća je tu krivica onih koji pišu te plikto duhovite scenarije, a još veća krivica je u nama, koji te i takve filmove volimo, i smejemo se tim rečenicama, u nadi da ćemo bar na trenutak zaboraviti na sve ono što nas čeka kada izađemo iz bioskopske sale.
Drugi žanr je sušta suprotnost. Taj slobodno mogu nazvati “soc-realizam” je nešto što naši filmski radnici prosto obožavaju da nam serviraju. Kao da nam nije dosta naših svakodnevnih problema, pa je baš neophodno da nas na to podseti glavni junak filma svojom tužnom pričom.
Jednostavno rečeno idemo iz krajnosti u krajnost.
Zato sam sa dosta rezerve pogledao “Ajvar”. Iskreno, očekivao sam da ću videti još jedno delo već pomenutog drugog žanra.
Fotografija preuzeta sa sajta Danas
I pogrešio sam. Nije me sramota da to priznam.
Rediteljka Ana Maria Rossi, zajedno sa Natašom Ninković i Sergejem Trifinovićem donosi jednu priču o umiranju ljubavi.
Na jedan smeran i ni malo patetičan način oni nam govore o tome šta se desi sa ljudima kojima je život sređen. Na prvi pogled.
Glavni junaci ove priče su Vida (Nataša Ninković) i Bane (Sergej Trifunović). Oni žive u Stokholmu, imaju dobre poslove, dobre plate, dobar stan, imaju prijatelje čije samo obrise vidimo u zemlji u kojoj žive, i one u domovini, koji su stvarni, nesavršeni i površni, ali nemaju jedno drugo.
Ono što imaju je život u tegli uspomena na ono što su nekada bili, i veliki zid ćutanja, za koji je jasno da mora da se sruši.
Pukotine se naslućuju još u prvim kadrovima filma.
U spremanju za povratak kući za praznik mi vidimo tu udaljenost ljudi koji su nekada voleli.
U ponovnom susretu sa roditeljima i prijateljima glavni junaci se potpuno otvaraju, a njihov zid se nepovratno ruši.
U kratkom pijanom momentu čini se da nade još ima, ali već u sledećem je jasno da spas ne postoji, da je sve uzalud.
Na kraju pošto sam odgledao “Ajvar” na pamet su mi pali stihovi Mike Antića koji mi se čine kao savršen zaključak ove priče.
“I ne znaš koliko kao ti
takvih večeras ponovo nikog nemaju.
I ne znaš koliko kao ti
istih za susret sa tobom baš sad se spremaju.
I ne znaš ko su to, kao ti
divni, i što su jastuke suzama vlažili.
A lepo ste se mogli sresti,
samo da ste se malo potražili.
I krećeš u život sa pogrešnim nekim,
s drukčijim nekim, nekim dalekim.
Pratite nas i na društvenim mrežama – Facebook, Twitter, Instagram, Youtube.
